Srpska pravoslavna crkva 27. decembra po crkvenom, Starojulijanskom kalendaru (9. januara po Gregorijanskom i Novojulijanskom / Milankovićevom) proslavlja Svetog prvomučenika i arhiđakona Stefana, zaštitnika loze Nemanjića.

U Srba postoji veliki broj narodnih običaja vezanih za Stevanjdan.  Na taj dan završava se ophod kod domaćina koji je započeo obilazak komšija i prijatelja, ide se od kuće do kuće i miroboža, koristi običaj da se zavađeni pozdrave i poljube, a time i izmire.

„Jer, ovo je dan opšteg mirenja i praštanja.“

Osnovno je da se na današnji dan iznosi božićna slama iz kuće, ali tiho da se ne „otera Božić“, i pažljivo jer je dragocena.

Ta „tišina“ je potrebna jer je slava sv. Stefana u treći dan najradosnijeg hrišćanskog praznika.

Slama se, zbog verovanja u njenu plodotvornu moć, prvo pažljivo pomete i sakupi, a potom ostavlja u štalu, voćnjak ili među pčele, da pojača rod ili napredak.

U Vojvodini je tradicija da slamu iznose žene, tiho, da se ne bi čulo kako odlazi Božić. One metlu kojom je božićna slama pometena, ne koriste tokom godine, već radi zdravlja čuvaju.

Slavski kolač za Stevanjdan mesi se dan pre slave, i ukrašava se figuricama ptica, žita, grožđa, burencima, knjigom itd.

Iznosi se na već obogaćen sto sa suvim voćem, orasima, medom, jabukama i narandžama a zatim posvećuje i seče ili lomi, već pram lokalnim običajima).

Za ovu slavu, šaljivo kažu da je drže škrtice, jer siti gosti posle Božićnog slavlja, teško da mogu mnogo da pojedu i popiju.

Ipak, za ovu kao i za sve slave slavljene na tlu Srbije najvažnije je da domaćin na sto iznese slavski kolač, da na trpezi uz ikonicu sveca – Svetog Stefana, gori slavska sveća i da u domaćinovu kuću dođu njegovi najbliži – rodbina, kumovi, bliski prijatelji. Bez njih, ništa od navedenog nema smisla.

U šumadijskim selima se na Stevanjdan „polaze šljive“. Domaćin sa sekirom odlazi u voćnjak da „poseče nerodno“. Uzmahne sekirom, ali neko ko je s njim ga odvrati od seče govoreći da ne seče jer „rodiće ove godine“. Zatim se stavi blagorodna slama u raklje svakog stabla koje je „podbacilo“.

ŠTA KAŽE CRKVA

Odanost hrišćanstvu, duhovno uzdizanje, mučeničko stradanje i smrt, karakteristični su kako za ovog svetitelja tako i za gotovo sve mučenike, u vreme zabranjenog propovedanja hrišćanstva od prvog do četvrtog veka. Ali, ono po čemu se sveti Stefan razlikuje je to što je po predanju prvi hrišćanin postradao zbog vere.

Ime Stevan ili Stefan (radi se o različitom obliku istog imena), potiče od grčke reči Stephanos (Στεφανοσ), što znači onaj koji je krunisan, koji je ovenčan.

Jevrejin a potom hrišćanski svetac, Stefan je imao judejsko i helensko obrazovanje, bio je srodnik još jednog potonjeg čuvenog hrišćanina jevrejskog porekla – osnivača crkve postola Pavla.

Na početku organizovanja hrišćanske crkve apostoli su, zbog obimne misije, odabrali sedam đakona da se staraju o sve većem broju poklonika hrišćanstva u Jerusalimu. Kao prvi đakon izabran je Stefan, otuda i epitet arhiđakon.

Stradanje svetog Stefana se dogodilo godinu dana nakon silaska Duha Svetoga na apostole. Njegovo mučeništvo je potresno opisano u Svetom Pismu, Dela apostolska 6 i 7 glava.

U prvoj godini po stradanju i Vaznesenju Hristovom, sveti Stefan je ogromnom snagom svoje vere, svojih reči i dela, podsećajući na reči zakona i proroka Starog Zaveta, dokazivao svojim sunarodnicima Jevrejima da su oni zaista ubili Mesiju, očekivanog među Jevrejima toliko vekova. Zbog toga je među svojim bližnjima imao mnogo neprijatelja, ali ih je uvek pobeđivao istinitim i jasnim rečima.

Kako nisu mogli drugačije sprečiti njegovo propovedanje, uz pomoć lažnih svedoka pribegli su kleveti da je hulio na Boga i Mojsija. Kao što se zbilo i sa Isusom Hristom, tako su i protiv svetog Stefana starešine pobunile narod i lažno ga optužili, uhapsili i osudili.

Rasrđena gomila nasrnula je na Stefana i odvela ga van grada gde je kamenovan. On je tako bio prvi stradalnik za Hristovu veru i otuda mu sledi i drugi epitet – prvomučenik.

Među prisutnim mučiteljima bio je prisutan i Stefanov rođak Savle, koji je kasnije, iskreno se pokajavši, spoznao istinu o gospodu Isusu Hristu, primio njegovo učenje i sveto krštenje, i ostatak zemaljskog života kao apostol Pavle proveo propovedajući Jevanđelje, šireći Hristovu reč i osnivajući crkvene zajednice.

Kada je postradao, sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan je imao nešto više od 30 godina.

Stefanove poslednje reči bile su: „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj“.

Ovo je bio prvi primer mučeništva za Hrista, koji najbolje objašnjava reči da je „krv mučenika – seme Crkve“.

Mošti svetog prvomučenika Stefana su pronađene blizu Jerusalima 415. godine.

Srećna vam slava.