Velike, moćnije i uticajnije zemlje imaju privilegije u svim segmentima života, pa tako i u sportu. To bi moglo da bude objašnjenje svih situacija u kojima su se našli srpski sportisti, i u kojima su sudije skoro uvek prevagnule na stranu nekih drugih – iz moćnijih država.

Poslednji takav slučaj desio se sa srpskom atletičarkom Ivanom Španović, kojoj je zbog pocepane etikete na dresu izmakla zlatna medalja. Svi i danas pričaju o Olimpijskim igrama 2008. godine, kada je Milorad Čavić pobedio Amerikanca Majkla Felpsa, ali je odluka sudija bila takva da nije dovoljno jako pritisnuo taster za vreme. Sa ovakvom nepravdom susrela se i tekvondistkinja Tijana Bogdanović na Olimpijadi u Riju, pošto joj sudije nisu priznale poen uz objašnjenje da je vreme isteklo, iako to nije bio slučaj.

Ovo su samo neke od situacija u kojima su srpski spotristi “zakinuti” u korist, ispostavlja se, većih i razvijenijih zemalja. Zato se postavlja pitanje da li su, i u kojoj meri, politika i sport vezani, da li problem Srbije to što je mala, siromašna i ne tako uticajna zemlja na globalnom nivou?

Privilegije za velike

– Nažalost, svima je jasno da velike sile imaju razne privilegije. Iako bi sport trebalo da bude van domašaja politike, gde samo treba da se mere uspeh i talenat, trud i rezultati, to nije slučaj. Ako postoje situacije u kojima nešto nije dovoljno jasno, zna se na koju će stranu da prevagdne odluka – kaže profesor Filozofskog fakulteta i psiholog Žarko Trebješanin.

Međutim, kaže i da se ne slaže sa tim da Srbi i srpski sportisti imaju osećaj inferiornosti u odnosu na velike i moćne nacije.

– Ako doživljavate neuspehe više puta, to počinje da bude malo depresivno a ljudi da se osećaju bezvredno. Politika u sportu demotiviše. Međutim, ima i druga strana priče koja se nekada dogodi, a to je da ovakve situacije proizvedu inat kako je i sama Ivana Španović rekla, što može da bude dobro – naveo je on.

 

Pristrasnost prema velikima

Sličnog stava je i socilog i profesor Filozofskog fakulteta Vladimir Vuletić, koji objašnjava da je u situaciji koja se desila Španovićevoj važno što se ona prema celom događaju ponela kako treba, nije podlegla ni tamošnjoj ni ovdašnjoj atmosferi, i sportski prihvatila odluku. Ni on, kao ni Trebješanin, ne negira uticaj politike na sport.

– Sport je vezan za boje, himne, medalje koje je osvojila neka zemlja, i sve to u velikoj meri služi za promociju države, što je opet povezano sa politikom. Takođe, vrlo se vodi računa i o tome ko će biti u kom komitetu, savezu… Činjenica je da velike sile imaju više uticaja, što je često povezano i sa novcem, i uvek postoji određena vrsta pristrasnosti – kaže on.

Objašnjava i da se to naročito vidi u situacijama koje nisu najjasnije, koje mogu da se tumače ovako i onako, pa tas na vagi “najčešće prevagne na stranu onih moćnijih”. Sa druge strane, oni koji odlučuju imaju svest (direktno ili indirektno), da stajanjem na stranu moćnijih u ovim situacijama imaju manji teret, brige i glavobolje.

– Čak i na mikro planu, kada recimo igraju Crvena Zvezda ili Partizan sa nekim manjim klubom, odnos prema njemu je drugačiji. Naravno, ovo je sve neprijatno za one koji su oštećeni. Sport sa sobom nosi ideju fer pleja, pa je sve ostalo demorališuće. Međutim, šta bi bilo da se umesto Amerike, u slučaju Ivane Španović, našla Rusija – pita se on, i dodaje da bi situacija verovatno bila ista.

A šta kažu sportisti?

Dragan Jović, tekvondo stručnjak, na svojoj koži je osetio nepravdu na Olimpijskim igrama u Riju kroz borbu za zlato Tijane Bogdanović.

– Iskreno, nisam zagovornik teorija zavere ili teze da nas ceo svet mrzi zato što smo iz Srbije. Ako ćemo realno, sudije će uvek biti na strani jačeg ili na strani šampiona. Ako je nešto nejasno, verovatno će uvek prevagnuti na stranu te veće zemlje, one koja ima jaču politiku, odnosno jaču ekonomiju – kaže Jović za “Blic”, koji je inače i trener Bogdanovićeve.

Njegovo mišljenje je da sudije u Riju nisu oštetile Tijanu Bogdanović sa namerom.

– Istina, uvek postoji ta mrvica sumnje, jer su zlato dodelili devojci iz Južne Koreje, koja je svakako tekvondo zemlja, i kojoj je bio imperativ da tog prvog dana takmičenja osvoji najsjajnije odličje, ali prosto ne želim da mislim drugačije –

Srbi i teorije zavere

On ima i snažnu poruku na ovu temu za sve svoje kolege sporiste.

– Mi smo u Srbiji i dalje puni kompleksa zbog bombardovanja 1999. godine. Cela moja generacija je rasla pod utiskom da nas svi mrze. Ali, verujte da nije bitno odakle ste došli. Zar Srbija nema sportskih radnika u evropskim organizacijama? Hajde da mlade počnemo da učimo da se takve situacije prosto dešavaju u sportu, a ne da je uvek u pitanju teorija zavere – kaže on, istakavši da mu je žao onoga što se desilo Ivani Španović, i da je neshvatljivo da atletičari u 21. veku zihernadlama kače brojeve.

“Buše” Novaka

Za razliku od njega, Radmilo Armenulić, teniski stručnjak i bivši selektor srpske Dejvis kup reprezenztacije, u razgovoru za “Blic” iznosi potpuno drugačiji stav.

– To da nas ne vole je toliko očigledno da polako postaje i smešno. Ne moraju uvek da budu ovako krupne stvari, kao sada što su uradili Ivani, dovoljno je što nam uvek pomeraju raspored, daju nam loše termine… Konkretno u tenisu, pogledajte kako uvek “buše” Novaka, a nikada, ali nikada Nadala ili Federera. Zar mislite da bi nekoj Amerikanki uzeli zlato na ovaj način? Da zbog nekog papira ostane bez zlata? Ma to je užas jedan – priča on, i podseća na slučaj Tijane Bogdanović i Milorada Čavića.

 

Ugled u sportu – ugled u politici

Kako kaže, situacija će biti ovakva dok se ne promeni još nekoliko generacija i dok ne steknemo kakav takav ugled, kako u sportu, tako i u politici.

Sve ratove su pripisali nama, stvorili nam takav imidž, i ovo je posledica toga – ističe on. Kaže i da neko uvek diktira nepravdu i da treba obratiti pažnju i na to šta se radi Rusima u atletici.

– Ne daju im da nastupaju pod svojom zastavom, da slušaju svoju himnu na pobedničkom postolju. Sve je očigledno, ali im ne možete ništa. Zamislite, da Ivana Španović zbog papira ostane bez zlata… Pa toga nema ni na selima, a kamoli na Svetskim prvenstvima! Eto, od sledeće godine se brojevi više neće kačiti na leđa, i tako su priznali svoju grešku – priča on.

Nešto postoji, ali…

Dragan Kapičić, proslavljeni košarkaški stručnjak, koji je igrajući za Jugoslaviju 1970. osvojio Svetsko prvenstvo, smatra da je “evidentno da nešto postoji”, ali kaže da je to “možda i prirodan odnos, da veliki imaju privilegije u odnosu na male”.

– Uvek će se pre koplja lomiti na manjem. Srbija ipak nije neko ko može da utiče na takve stvari. Da postoji uticaj velikih, to je svakako jasno, i uvek će tako biti. Baš zato, ako je nešto neizvesno, teško je očekivati da će neko pre da udovolji nama nego Amerikancima, kako je bilo u slučaju Ivane Španović – ističe on.

Kako kaže, u takvoj situaciji nije samo Srbija, već i druge zemlje, i malo šta se, kaže, može promeniti. Kapičića i dalje boli nepravda iz 2010. godine, kada je na Svetskom prvenstvu u Turskoj domaća selekcija pobedila Srbiju u poslednjim sekundama nakon što je jedan od igrača zgazio liniju auta pre nego što je postigao koš za pobedu.

Teže oduzeti velikom nego malom

Međutim, kaže i da je Turska velika zemlja, tada je bila domaćin takmičenja, uložila je mnogo novca… Zato se tu, priča on, postavlja pitanje da li je velika sportska sila neko ko pravi vrhunske rezultate ili onaj ko ulaže više novca?

U Čavićevom slučaju je učinjen ogroman previd. Ali, na kraju, uvek dođemo do toga da je teže oduzeti nešto velikom, nego malom. Nekada je Jugoslavija imala veliki ugled, a Srbiji sada ostaje da pravi rezultate uprkos svim problemima. Zato je na nama da uvek budemo uza taj jedan procenat bolji od drugih – zaključuje Kapičić.

 

Velika očekivanja i prevarantska psihologija

Profesor sociologije Ratko Božović ima nešto dugačije viđenje, navodeći da Srbi generalno imaju velika očekivanja, i da problem nastaje onda kada dođe do raskoraka između njih i realnosti. Kaže da uticaja ima i “naša prevarantska psihologija, pa mislimo da ćemo sve da preveslamo”.

– Lično mislim da nema veze ko je veliki a ko mali, već pre sa nečim što je srećna ili nesrećna okolnost. U sportu ima nešto što se zove peh, odnosno da prosto nemate sreće – navodi on.

Kako kaže, upliva politike u sport ima, ali i da je “naša generalna crta da se teško merimo sa gubitništvom, jer smo globalno bili gubitnici”.

– Međutim, gde god da se umeša politika, stvar nema dobar ishod. Ako u sportu nema fer pleja, onda je on oskrnavljen – objašnjava on.

Izvor: Blic.rs/Avalainfo.net