Mira Furlan razbesnela tviteraše objavom o Trampu
30. januar 2017.UDARNA VEST! AMERIČKI MEDIJI TVRDE: Da li je ovo moguće – uhapšen DŽORDŽ SOROŠ?
30. januar 2017.
-
Rastko Stojković je jedan od retkih iskusnih srpskih rukometnih reprezentativaca, koji se odazvao pozivu selektora Jovice Cvetkovića da ponovo obuče nacionalni dres. Unuk slavnog glumca Danila Bate Stojkovića veruje da naš državni tim može da se vrati na staze uspeha.
– Spremni smo da se vratimo tamo gde nam je mesto. Imamo lepu priliku da izborimo plasman na Evropsko prvenstvo. Započeli smo sa nekim uopštenim stvarima koje moramo da znamo. Malo je vremena, prioritet je da u narednim mečevima dobijamo kući i pokušamo da ostvarimo uspehe protiv Belorusije i Rumunije koju možemo da pobedimo. Idemo da se borimo i tražimo šanse koje su tu negde. To što nas čeka 5.000 ljudi na tribinama nije bitno – rekao je Stojković i dodao:
– Da li ih ima 10 ili samo hiljadu ne igra ulogu, jer još nijedan navijač nije postigao gol. Sumnjam da nas navijači mogu pobediti. Veliki smo sportisti, patriote koji se bore za svoju zemlju i to ćemo uraditi na najbolji mogući način.
Vi ste jedan od retkih iskusnih reprezentativaca, koji se odazvao selektoru. Kada ste prelomili da se vratite u reprezentaciju?
– Ni sam ne znam kako sam se odlučio da opet prolazim kroz sve to. Mnogi su doživeli brojna razočaranja. Posle nastupa za reprezentaciju, po mesec dana se oporavljaju. Onda sam, pitao svog osmogodišnjeg sina šta misli o tome. Mali je rekao da treba da igram. Kad je on spreman da žrtvuje malo vremena koje provodi sa mnom, onda ja moram da ga slušam. Očigledno da svi mi sada moramo da podnesemo neku žrtvu, jer po stoti put krećemo ispočetka.
Koliko zaostaje rukomet u Srbiji za rukometom u
Evropi?
– Jako puno. U razvijenim rukometnim zemljama su pune hale, organizacija samih klubova, ima više novca. Gde je novac, tu je sve. Sport je profesionalna disciplina. Imaš profesionalne sportske direktore, profesionalne ekonome, opremu, dva fizioterapeuta. Sve se treba platiti i organizovati. Ne može to da padne na jednog ili dva čoveka. To što smo mi sposoban narod da to zakrpimo i da na nešto liči nije organizacija. Popularizacija rukometa i marketing možda probude neko interesovanje nekih sponzora i donesu novac za privatizaciju klubova.
Sada igrate u Belorusiji pre toga u Poljskoj i Nemačkoj?
– Nemačka je zemlja u kojoj se sve zna, u kojoj svako radi svoj posao, zna se kako radi, zbog čega radi, gde radi. Nauči se čovek i vidi kako treba, jer Nemci su definitivno neko ko zna kako treba. Poljska je takođe sređena država, takođe i Belorusija. Jedan moj saigrač je imao neke neplaćene saobraćajne kazne. Pozvan je u policiju kada je dao vozačku dozvolu, uzeli su je ubacili u fioku i rekli:” Dođite za tri godine”. Nema veza i vezica i niko mu nije mogao pomoći. Kazna mu uskoro ističe.
Imate ozbiljnu karijeru, koliko još planirate da igrate?
– Više od deset godina igram u vrhunskim klubovima. Stalno sam na evropskoj sceni. Osećam se dobro i nadam se da će me povrede zaobići kako bih igrao još nekoliko godina. Želja mi je da karijeru završim u rodnom gradu i voljenom klubu i pred svojim navijačima.