DECENIJA OD DOLASKA VLADIMIRA STOJKOVIĆA U PARTIZAN

Osećam pripadnost crno – belima

 Primljen je sa dozom nepoverenja, ali je osvojio srca navijača, srastao sa klubom i stigao do kapitenske trake

Prošlo je nešto više od deset godina, od kako je Vladimir Stojković izazvao jedan od najvećih fudbalskih potresa u Srbiji. Njegov dolazak u Partizan za mnoge je bio hrabar potez, za neke rizičan, a za pojedine sulud. Malo ko je verovao da će preći liniju razdvajanja na Autokomandi, još je manje bilo onih koji su smatrali da će uspeti na crno-beloj strani Topčiderskog brda. Navijači iz Ljutice Bogdana mu nikada nisu oprostili prelazak u redove najljućeg rivala. Uprkos svemu što se dešavalo u prethodnoj deceniji iskusni čuvar mreže uspeo je ono što je u sportu najteže. Uspešno stoji između stativa, a svojim odbranama i ponašanjem čini se da će trajati još dugo. Odlični golman uveliko troši svoj drugi mandat u Partizanu iako mu se čini kao da je tek godinu dana u Humskoj:

– Prošla je decenija, a kao da sam godinu dana u Partizanu. Tri i po godine u prvom mandatu su proletele, dok sam pečalbario održavao sam kontakt sa klubom i gledao utakmice. Uvek sam bio na vezi sa Sašom Ilićem, a trenirao u Zemunelu čekajući reprezentativna okupljanja.

Toliko sam dobro prihvaćen da sam posle nekoliko meseci od dolaska primetio vezanost za crno-bele. Poistovetio sam se sa Partizanom i osećam pripadnost klubu.

Deo generacije zarežene grobarstvom

Početak u crno-belom dresu nije bio lak. Mnogi su sumnjali u vas, ali ste uspeli da ih razuverite?

– U delu javnosti je bilo nedoumica. Nikada se nisam poredio, niti imao nameru da pokažem da sam veći „grobar“ od postojećih. Nije bilo potrebe. Kada ugledaš Sašu Ilića shvatiš gde si došao. Ostali momci su me zavoleli zbog odnosa prema njima i klubu. Od prvog dana je što se ekipe tiče sve funkcionisalo fenomenalno. Nekada kroz šalu spomenu prošlost, ali suštinski sam postao njihov. Najdraže mi je što sam bio deo do srži grobarstvom zaražene generacije, činili su je: Sale, Raća, Lola, Mare, Stefan, Iliev. Prihvatili su me zato što sam pošten. Želeo sam pristupom da nateram ljude da me poštuju i cene. Smatram da sam i one koji me ne priznaju „kupio“ davanjem, htenjem i odnosom prema klubu. Siguran sam da sam u njihovim očima zaslužio poštovanje i osećaj pripadnosti. Svestan sam da nije moguće da te svaki navijač doživi kao svog. Sve zavisi kakvog ste karaktera i vaspitanja, da li ste u stanju da izdržite težinu grba. Ušao sam u grupu igrača spremnih da bezuslovno daju celog sebe pokazujući moralnu obavezu prema klubu, a dosta je takvih.

Potvrda kvaliteta i pripadnosti crno-belima usledila je 2013. kada je u izboru navijača dobio trofej za najboljeg klupskog igrača. Iste godine poneo je prvi put i kapitensku traku, koju mu je predao legandarni Saša Ilić:

– Poštovanje se zasluži radom, treningom, pristupom, odnosom i zalaganjem prema klubu i saigračima. Nisam tražio niti potencirao da uzmem traku. Uvek sam bio za to da se dodeli nekom Partizanovom detetu kako bi ostvario veću cenu, a klub više zaradio. To sam rekao i čelnicima u ekipi. Biti kapiten predstavlja obavezu i zadovoljstvo, ali mogu da budem vođa i bez trake na ruci.

Stanojević odličan trener, vratiće titulu u Humsku

Sa trenerom Stanojevićem sarađujete drugi put u Partizanu. Postoji li razlika između šefa struke od pre desetak godina i sada?

– U svakom poslu, ali i u privatnom životu, čovek napreduje i uči kroz iskustva koja je doživeo. Stanojević je tokom dugogodišnjeg rada mnoge stvari usavršio i podigao na viši nivo. Nisu to drastične promene, ali su značajne. On je i ranije bio izuzetan trener, ali je uneo promene na bolje. To je prirodno, jer se radi o posvećenom čoveku, koji teži uspehu ekipe, unapređuje sebe i igrače na svim nivoima. To je stručnjak koji ima harizmu i u stanju je da me ubedi da učinim nemoguće stvari na terenu.

Može li Partizan sa Stanojevićem, posle tri godine da vrati šampionski trofej u Humsku?

– Trenutno je ovo težak period za Partizan, ali se Stanojević hrabro uhvatio posla. Nadam se da će sve biti kako treba. Verujem da će se kroz period koji sledi stvari okrenuti u našu korist i da ćemo osvojiti titulu. Ne kažem da je to odmah izvodljivo, pošto očito postoji neki period koji mora da prođe, ali se nadam da će to biti vrlo brzo.

Ovo je proces u kome se stvara ono što svi željno očekuijemo. Sve ide u dobrom smeru i ka višem cilju, od posvećenosti igrača na treninzima do rezultata. Rastemo iz dana u dan kao tim, radna etika je na najvišem mogućem nivou i to negde u perspektivi mora da bude nagrađeno. Bio sam deo generacije koja je vladala srpskim fudbalom, ali sam spoznao i ružniju stranu, preživeo teške trenutke. Zato će kada se osvoji titula biti mnogo slađa.

Teško je fascinirati navijače Partizana

Navijači su nestrpljivi i željni su šampionskih trofeja?

– Njihove želje su razumljive mada nekada iz mnogo razloga prevelike. Lepo je kad veruju u najviše ciljeve, time nam daju energiju. Ponekad se zbog toga javlja pritisak i nervoza, tako da je nemoguće zadovoljiti publiku. Mnogo je teško fascinirati navijače Partizana. Ako uđemo u Ligu Evrope ili osvojimo Kup Srbije to je već viđeno. Da ne ispadne da provociram, ali imamo dobar učinak i u večitim derbijima. Publici je potrebno nešto novo. Da bi se energija vratila potrebno je da se osvoji titula, da se igraju kvalifikacije za Ligu šampiona, kako bi se krug zatvorio. Činimo sve što je u našoj moći kao i u prethodne tri sezone da to ostvarimo.

Poslednjih godina Partizan vrlo često pobeđuje Crvenu zvezdu, a već dugo nije šampion. Kako to objašnjavate?

– To je verovatno neki prirodni balans. U sportu respekt mora da postoji, jer kada se izgubi poštovanje prema protivniku, onda je motiv onog ko je potcenjen višestruko veći. Sve se to dugo akumulira, a zatim sledi ekspolozija. U nekoliko navrata pred meč brutalno smo omalovažavani, izjavama da je pitanje koliko ćemo golova primiti i biti zgaženi. Derbi je takav meč, gde od prvog susreta do danas ništa ne možetre da tvrdite sa sigurnošću. Mi smo takve „epitete“ koristili kao „hranu“ u minulih nekoliko utakmica i skor nije tako loš. Nadam se da će se nastaviti. Za mene je to jedna od lakših utakmica. Koliko god bila puna tenzija, za nju je najlakše namestiti glavu. Strah nivelišeš motivacijom, a to pretvoriš u odgovornost i konstantnost kao najveći kvalitet. Derbi nikada ne može da izgubi na draži, čak i kada se igra bez publike. Ne bi mi dosadilo da pet puta na pripremama igram protiv crveno-belih. Lepše je takmičiti se sa Crvenom zvezdom nego sa nekim drugim. Neophodno je doći u stanje da sve to posmatrate kao zadovoljstvo, a ne teret i tada u tome uživate. Mnogo igrača je talentom zaslužilo da bude akter takve utakmice, ali malo njih je imalo sreću da stigne do glavne pozornice. Mi koji smo uspeli dobili smo veliku privilegiju. To je kao kada sa voljenom osobom šetate Jelisejskim poljima.

Imate specifičan način pripreme za utakmicu?

– Dosta čitam o psihologiji čoveka i imam neke svoje metode kako se pripremam za mečeve. Isključim se i pokušavam da zamislim nekoliko situacija, slike u glavi koje želim da mi se dogode na utakmici, da prosto predvidim događaje. Nekada to traje i nekoliko dana pred susret. Koristim različitu literaturu u sklopu priprema. Vrhunski sportista mora da pokrije sve aspekte, ne samo na terenu, već i van njega, koji mu određuju i jasno definišu na šta da se fokusira. To je danas prava nauka, koja stalno napreduje.

Koliko dugo još planirate da budete na golu. Imate li planove šta ćete raditi po završetku karijere?

– Fizički se još uvek osećam dominantno i verujem da ću još dugo braniti. Puštam stvari da idu svojim tokom, a forma i zdravstveno stanje su jedini parametri. Trenutno se odlično osećam i imam puno motiva da pokažem ono što treba. Zadovoljan sam onim što radim i lepo mi je. U nekoj budućnosti vidim sebe u trenerskom poslu ili da se bavim sportskim pitanjima u nekom klubu. Ima još vremena do tada treba o svemu dobro da razmislim.

S. A.

Piksi je logičan izbor

Za reprezentativni uspeh Stojković smatra da je ključ u izboru pravog stručnjaka:

– Kod nas je izbor selektora veoma bitan. Igrače Srbije sa klupe mora da vođi neko sa autoritetom, prema kome tim ima strahopoštovanje. Kad god smo otišli na veliko takmičenje strateg je bio neko sa velikim imenom i karijerom. Nedavno Slavoljub Muslin, pre njega Radomir Antić, a ranije Ilija Petković i Vujadin Boškov. Da bi ostvarili uspeh neophodan nam je trener njihovih kvaliteta. U suprotnom igrači se postave iznad njega. Strani stručnjak nije rešenje jer ne razume naš mentalitet. Mi moramo mirno da stojimo pred nekim da bismo ga slušali i radili kako treba. Zato državni tim treba da preuzme naš stručnjak. Mislim da je idealno da to bude Dragan Stojković-Piksi.To ne znači da ostali kandidati nemaju kvalitret i ne zaslužuju zo mesto. Ukoliko on ne može, onda treba tražiti nekoga sličnog kalibra.

Jedan je Saša Ilić

Branio je u mnogim klubovima imao za saigrače čuvena imena , ali za Stojkovića je Saša Ilić nešto posebno.:

– On je istinska legenda Partizana. Najveća klupska ikona sa kojom sam delio svlačionicu. Sale je ceo život dao klubu. Zbog toga je s pravom uz rame Momčilu Vukotiću. Mnogi igrači mogu biti miljenici navijača, ali se zna ko je Sale. Sjajan igrač i još bolji čovek. Jednom rečju neponovljiv. Mislim da će teško neko u bliskoj budućnosti da provede toliko godina u crno-belom dresu i ostvari uspehe poput njega.

Najlepše u Izraelu

Tokom karijere promenili ste mnogo klubova i živeli u dosta zemalja. Gde vam je bilo najlepše?

– Pored Srbije i Partizana za život i fudbal, najbolje mi je bilo u Izraelu. To je sredina u kojoj sam uživao, Izraelci su nam prijatelji, a dosta smo slični. Navijači su im mnogo ostrašćeni kao i kod nas. Imaju fantastične stadione i veoma kvalitetnu ligu, mada nije ispraćena kako treba. Život tamo je bio sjajan, bogata zemlja, prelepa klima, more i plaže u blizini. Lepo je bilo i u Madridu, kada sam branio za Hetafe. Vrhunski grad, Španci po mentalitetu isti kao mi. Mnogo bolje sam se tu osećao nego u Portugalu i Francuskoj. Na trećem mestu je Arnem u Holandiji, gde sam takođe uživao. U ostalim državama je bilo malo teže. U Engleskoj je najveća muka navići se na vremenske prilike.

Srđan Antić