U knjizi OTIMANJE KOSOVA Momo Kapor kaže da Šiptari
NOVCEM OD DROGE KUPUJU PROSTOR I VREME

Piše: Nađa Andrejević Keleris

Ovaj razgovor o Kosovu vodili smo u Mominom domu na Vračaru. Sećam se da je Moma bio jako uzrujan po tom pitanju. Nije želeo da razgovor snimam, već sam ga kako to nalaže novinarski zanat beležila. – To je najsigurnije i najpreciznije, isticao je Momo, dok je palio cigaretu. A evo kako je naš razgovor tekao…

Najčitaniji pisac u Srba, čije se knjige uzimaju u „jednom dahu“, svakako je Momo Kapor. Zarad dobre priče, nije se libio da boravi na ratištu u prvim borbenim redovima, jer smrt od lutajućeg metka, kaže, ne boli. Tada je kao ratnik istine naučio najvažniju lekciju u životu – kako savladati strah od smrti. Jer, veruje se da trenutak pre smrti čoveku u magnovenju proleće čitav život u jednom sekundu. Eto idealnog romana koji svako nosi u glavi, a koji niko neće moći da napiše. Pisanje je po njemu gladijatorski posao i žena se u tu arenu ne uvodi. Slikanje opušta, miris terpentina produžava život. I dok kičicom nanosi boje na platno, Momo kaže:
– Poslednja moja knjiga (nadam se ne zadnja) zove se „Putopis kroz biografiju“. To je zbirka čudnih anti-putopisa, ustvari priča o tome šta mi se sve dešavalo dok sam obilazio svet. Uz to, pojavila se jedna prilično neobična knjiga, koja se inače ne prodaje u Srbiji. Ona se zove „Dragi naši“ i predstavlja izbor iz kolumni koje godinama pišem za frankfurtske „Vesti“, koje izlaze i u Kanadi, Americi i Australiji. Ova redakcija ima virtuelnu knjižaru; njeni čitaoci naručuju preko kompjutera knjige iz Frankfurta i tako ih dobijaju ma gde živeli.
Trenutno radim na svojoj monografiji, sakupljam slajdove, fotografišu mi slike, a sam i pišem predgovor jer je to zatražio moj izdavač da bi sprečio dosadne predgovore koje niko ne čita.

Status Kosova je bolna tačka svih Srba, ma gde živeli. Kako biste voleli da vidite njegovu budućnost?

– Postoji jedna sjajna ideja za rešavanje pitanja Srba na Kosovu. To je ideja mog starijeg kolege Dobrice Ćosića, koji je inače prvi upozorio na to šta će se tamo događati još 1967. godine (u vreme kada je Tito bio u punoj snazi) i koji je zbog toga smenjen sa svih funkcija. NJegova ideja sastoji se u tome da se najpre vrati oduzeta zemlja pravoslavnoj Crkvi i da se od tog Metoha stvori neka vrsta Svete zemlje, nalik na Atos u Grčkoj i da se na nju nasele Srbi iz svih delova Kosova i Metohije, a da se sve to stavi pod zaštitu UNESKO-a. No, komunistički režimi, koji su uspešno raskrstili sa religijom, nisu želeli da Crkvi vrate njeno vlasništvo, tada od toga nije bilo ništa. Sada imamo sledeću situaciju: poludivlja plemena sa visokom tehnologijom i velikim novcem od droge gutaju prostor i vreme. Ujedno, ta plemena imaju i najviše doktora nauka po kvadratnom kilometru, koji tečno govore engleski. Postoji divna stara priča o autobusu punom putnika koji se zaustavlja u Prištini. Šofer kaže putnicima: „Ko želi da jede – neka jede! Ko želi da pije – neka pije! A, ko želi da doktorira – neka doktorira! Ovde se zadržavamo 15 minuta.

Ima li izlaza za nas Srbe. Naš ulazak u Evropu uslovljen je isporukom generala Ratka Mladića i Radovana Karadžića…

– Prosto je neverovatno i veoma prozirno da od isporučenja Haškom tribunalu jednog generala zavisi naš ulazak u Evropu. Mi bismo mogli zauzvrat da svoj ulazak tamo gde već jesmo, tj. u Evropi, uslovimo njihovim hvatanjem Bin Ladena, jer nas je strah za svoju bezbednost. Što ga oni ne uhvate kada znaju gde je i kad su ga sami napravili?

U čistilištu za Srbe – Haškom tribunalu – Babić se obesio, Milošević umro, a Šešelj da bi se izborio za svoja elementarna prava, morao je da štrajkuje glađu. Kako vidite njegovu budućnost?

– Vojislava Šešelja poznajem još iz sarajevskih dana pre no što se počeo baviti politikom. To je inače jedna potpuno neverovatna biografija puna neočekivanih obrta, hrabrih istupa i neverovatne borbe protiv svega. Velika je sramota i za Evropu i za čitav svet što taj nazovi sud drži Šešelja već četiri godine u zatvoru, ne mogavši da svoju optužnicu potkrepi bilo kakvim dokazom. To je prava ružna bajka o zločestim sudijama i velikoj nepravdi. No, ja verujem da će Šešelj izaći iz te bitke kao pobednik, ma kako se ona odvijala.
Pratim presude od četrdeset godina Srbima na tom sudu i sećam se sličnih presuda za vreme Austro-Ugarske kada su pripadnici Mlade Bosne dobijali višegodišnje robije. Niko od njih (sem Gavrila Principa koji je umro u zatvoru) nije se zadržao zatvoren duže od trajanja Austro- Ugarske imperije. Svi su doživeli duboku starost kao čestiti i ugledni ljudi; pomenimo samo Vasu Čubrilovića ili Ivu Andrića… Ni ovi naši neće ostati u zatvorima duže od trajanja novog svetskog poretka.

Nepriznata Crnogorska pravoslavna crkva na čelu sa Mihailom Dedejićem, pokušala je da održi liturgiju u Cetinjskom manastiru SPC. Kako komentarišete taj čin?

– Umesto da komentarišem događaje na Cetinju, koje smo svi videli i koje svi znamo, ispričaću vam svoju ličnu priču o odnosima sa Crnom Gorom u kojoj nisam bio punih devet godina.
Moja familija potiče iz sela Mirilovića u blizini granice sa Crnom Gorom. Uvek kada bi neko od naših ubio kakvog Turčina, bežao je preko brda u Crnu Goru. Ja sam prvi slučaj u istoriji porodice koji je iz Crne Gore pobegao u Tursku na letovanje. Đedovi mi se okreću zbog toga u grobovima kao ventilatori.

Zahvaljujući nezasitim političkim apetitima, Srbija je već treći mesec bez vlade. Koliko ste zadovoljni vlašću u Srbiji?

– Postoji izreka jednog ruskog pisca o njihovoj vladi za vreme socijalizma: „Izgubili su smisao za hleb“. To je suština i našeg slučaja. Zabavljeni raspodelom funkcija i mesta u vladi, naši političari su potpuno izgubili smisao za realnost života. Uz to, zaboravili su i na činjenice. Demokratska stranka tako tvrdi da je zadobila poverenje najvećeg broja glasača, a zaboravlja da su radikali pobedili na tim izborima i da ih više niko i ne pominje.
Ipak, život teče dalje, pa se ispostavlja da se može živeti i bez vlade. Sunce izlazi i zalazi, deca se rađaju, pijace eksplodiraju od zeleniša, a uskoro će i mladi krompirići – stvari mnogo važnije od formiranja vlade.

Držite se stare anglosaksonske izreke da je „put u istoriju književnosti zasut s obe strane grobljima bestselera“?

– Za moje tiraže važi izreka „u zemlji slepih jednooki čovek je kralj“. Ne mogu da shvatim želju mnogih kolega-pisaca koji grozničavo rade na svojim knjigama ne bi li postale bestseleri. Siguran sam da u ovoj zemlji nema više od sto čitalaca. Ja pokušavam za njih da pišem.

Jednom ste rekli da je pisanje gladijatorski posao i da se žena ne uvodi u tu arenu. Šta nam još pripremate iz Vaše gladijatorsko-spisateljske arene?

– Ništa, jer sam se upravo posvađao sa Kaporom-piscem, a u odličnim sam odnosima sa Kaporom-slikarom!

Najveći ste „kolekcionar“ gradova u kojima Vam je zabranjen ulaz?

– Najopasniji slučaj u istoriji novije književnosti dogodio se baš meni. Moja „Sarajevska trilogija“ danas je izbeglica. Iako u svetu nema mnogo gradova kojima je pisac posvetio trilogiju, a moje rodno Sarajevo je jedino mesto u kojem je ona zabranjivana i gde se strogo kažnjavao njen ulazak.

Jedan ste od desetoro ljudi kojima je zvanično zabranjen ulazak u Hrvatsku?

– Najstrašnija stvar u ovom ratu zbila se u zagrebačkim knjižarama, jer su sve knjige srpskih pisaca bile bačene na patos, pa se po njima gazilo. Tome je najviše doprineo Aralica. Da mi je zabranjen ulazak u „njihovu lijepu“, tek nedavno sam i sam saznao.