Sećam se naših susreta i razgovora na njenom voljenom Vračaru. Bila je veoma gostoljubiva. Nakon intervjua rado je pripremila špagete kako bi nas ugostila. Moje kćeri Loreta i Kristina bile su oduševljenem čak su pali i komentari kako ih Olivera bolje sprema od mene.

Iako se za vreme Tita gušio srpski hegemonizam, Olivera Katarina nikada nije krila ko je. Uvek je s ponosom govorila da pripada srpskom narodu i da zbog toga neće nikome da se izvinjava. Skrajnuta je iz javnog života da ne bi „srbovala“. Tome su doprineli njen natprosečni talenat i lepota, ali i „prsti“ mračne politike! Jer, lepim ženama je uvek teško. Prema lepim ženama uvek postoji neka ograda i sumnja u njen dar. Lepoj ženi je potrebna nadčovečanska snaga da savlada zle duhove koji se poput orkanskih vetrova vijaju oko njenog života u želji da je potpuno polome.

Ali, desilo se čudo! Kada se više niko nije nadao njenom povratku, kada su je svi odavno sahranili, ona se pojavila! U filmu Uroša Stojanovića „Čarlston za Ognjenku“, Olivera igra duha, odnosno Veliku boginju i kaže: – Moja generacija se ogrešila o mene. Svi su ćutali. Neki su uživali u tome što me nema, neki su se plašili da mi priđu da se ne bi petljali u mračne senke kojima sam bila prekrivena. Kad neko dodirne dno kroz patnju i ne preda se, već nađe snage da se otisne i izađe na površinu, u tome leži tajna trajanja. Ta radost pred životom je veća, nego što bi bila da je sve teklo normalno. Moralno nikada nisam pala, iako sam bila izolovana i u nemogućnosti da radim, zarađujem, živim…

Takva tortura obično gurne čoveka u ludnicu, natera na samoubistvo ili ga bukvalno sahrani. Olivera je opstajala zahvaljujući molitvi i njenim genima. – Želja da pokažem tim ljigavcima, amebama i bednicima da ne savijam kičmu je pobedila! Jesu me namučili, ali me nisu promenili, ama baš nimalo. Ponosna sam što ta situacija nije od mene napravila gmizavca, poltrona, prosjaka. Nikada ništa nisam molila ni od „onih“ onda, niti od „ovih“ danas.

Svaka vlast voli udvorice. Zato je okružena laskavcima i mediokritetima.

„Oni“ su me izolovali i mučili, a „ovi“ nisu pokazali ni trunke saosećanja prema meni. Zar je moguće, da monasi na Svetoj Gori u Hilandaru znaju šta se samnom dešavalo i mole se za mene svakodnevno, a da se vlast u Beogradu pravi slepa i gluva.

Osetila je Olivera samo „dno života“, iako je bila okružena uticajnim ljudima! Miloš Žutić joj je svakodnevno slao korpu ruža. Pokušao je da se ubije nakon njenog venčanja sa Vukom Vučom. Ratko Dražević je nikada nije prežalio. Zato sam je pitala koliko su oni mogli da je poštede pakla kroz koji je prolazila? Odgovorila je da je njen muž  Miladin Šakić takođe bio žrtva. Jednostavno, tadašnji sistem nije voleo brakove između umetnika. „Oni“ su uvek bili samo za političko – podobne brakove. Da se širi bratstvo i jedinstvo.

Olivera je bila nepoželjna. Kao slobodoumna umetnica, a pri tom Srpkinja, ponašala se prirodno, ističući svoju ličnost. To tadašnjem režimu nije odgovaralo. Zbog toga je stradao i njen muž Miladin Šakić – ne samo ona. – „Tara“ se dogodila dok sam bila u braku sa njim. Maltretirajući mene, oni su njega mučili, jer su bili protiv tog braka. Sve su činili da nas razvedu.

Iako u rodnom gradu Olivera nema svoj „krov nad glavom“, u knjizi „Aristokratsko stopalo“ Beograd naziva „mladićem“!? Ne krije Olivera da je svojevremeno posetila gospođu Hrustanović, tadašnju gradonačelnicu, s pismom svog udruženja koje je smatralo da je grad u obavezi da joj pomogne, jer ona nije kriva što je bez krova nad glavom. Gospođa Hrustanović je Oliveri doslovce rekla da je razmažena i to bez pokrića, jer Olivera ne peva ništa bolje od nje! Ogorčena Olivera je prokomentarisala: „Kada ona peva isto kao ja, što ona ne peva u „Olimpiji“, u „Gugenhajm muzeju“, na „Kanskom festivalu“, Hagu, Moskvi, Berlinu, Beču… Gde je taj njen dar bio, što nam ga do sada nije pokazala, ako smo mi isto?“

Ograđuje se Olivera od „novopečenih bogataša“ bez korena, obrazovanja i morala. Kaže da ne zaslužuju da ih zgazi ni njeno stopalo br. 36!?

– Ako je neko pošteno zaradio – neka ima i svaka mu čast! I treba ova Srbija da bude bogata. Apsolutno sam za to. Nikako nisam za neku uravnilovku. Ali, slušajte – kada sam pročitala da je onaj kupio 30 stanova, aman zaboga! Od čega, šta će mu 30 stanova? Kakvo je to ludilo ušlo u nas? Zamislite koja je to grabež? Užas! Toga se stidim.

Oliverin sin Mane je u vojsci bio obeležen kao četnik. Redovno su ga šikanirali, iako niko iz porodice nije bio četnik!? Oliverin otac je bio na Sremskom frontu. Tada nije bilo četnika. Miladin je bio komunista koji se na vreme osvestio. Možda mu to nije bilo oprošteno, pa su mu se svetili preko sina.

Sa velikim strahom je Olivera kaže odlazila u Manetovu kasarnu u Sarajevo u Lukavici. Jedinica je bila sastavljena od albanskih ćelavih delikvenata, malo Hrvata i Slovenaca i najmanje Srba.

Mane je neprestano šikaniran kao četnik jer je grupa Srba navodno pominjala Vuka Draškovića. Pričao je da mu je pukovnik psovao „majku četničku“, da će ga strpati na robiju. A kada se Olivera našminkana nasloni na zatvorske rešetke, da će joj se šminka od suza razliti po licu i da će biti sva umazana. Tada je Olivera već bila udovica i od sekiracije sva je osedela. – Njega niko nije imao da zaštiti. Jako teško sam živela. Već nisam imala para ni mogućnosti da živim normalno. To su bile velike muke. Čovek koji je prošao kroz katarzu, on postaje prosvetljen. Sada na ljude, događaje i život gledam drugim očima.

Mane danas živi u Madridu. Olivera ističe da je bukvalno isteran iz Beograda? Kao mlad i uspešan čovek, izuzetno obrazovan i darovit, Mane je morao da ode. Njegov kafić „Libero“ koji je oslikao i od njega napravio kultno mesto za umetnike – srušen je! Nisu imali od čega da žive i on je morao da ode u svet.

– Vračar nije pokazao ni malo topline prema meni. To me porazilo kod mog srpskog naroda. Kako je moguće da smo postali tako nemilosrdni i neosetljivi. Svakog dana na ulici, obični ljudi hoće da me dodirnu, da me poljube, zaplaču i pitaju kada ću im pevati, kada ću im se vratiti. Ali, sloj koji se osilio grabežom poisovećuje se sa bogovima. To su ti ateistički duhovi koji nemaju ništa sveto u sebi. Oni jednostavno nemaju osećanja za narod koji pati.

Olivera ističe da egocentrična žena ne može da bude velika ljubavnica!? Ona je jedna sebičnica, koja je egzibicionist, koja hoće da se njoj dive, da je uzdižu… Pri tom, ona je hladna kao zmija, jer ona ne daje ništa, njeno srce ne drhti – ono je od plastike.

– Ja volim one drhtave žene – Sremice koje umeju da izliju unutrašnju lepotu, da se taj čovek oseti moćnim. Samo zato što mu daruje svoju energiju, ljubav, toplinu i nežnost – žena od čoveka stvori: superiornog, velikog, snažnog i moćnog muškarca.