Životna priča Božice Gajić Aleksić, koja je veći deo života provela radeći u Frankfurtu, dotaći će vam dušu, jer iako je svoje selo napustila – svoj narod nikad nije zaboravila!

 

Piše: NAĐA Andrejević KELERIS

 

U rubrici Zanimljivosti, svoju životnu priču, poverila nam je Božica Aleksić, Kruševljanka, koja je veći deo života provela u Nemačkoj. Boreći se sa opakom bolešću, pomagala je svom narodu i shvatila da je taština najveći neprijatelj života. Ako nastavite da čitate, saznaćete da je rođena 1943. u Kruševcu i da je sa 12. godina ostala bez oca Vukosava koji je vraćajući se sa roditeljskog sastanka, otišao u Vojni odsek i od tada ga nema. Ni danas ne zna šta se sa njim desilo. Ostali su tragovi bola u Božicinoj duši do današnjih dana.

Prisećajući se tih dana, Božica kroz suze kaže da su ga tražili u Vojnom odseku i Crvenom krstu.  Još uvek oseća prazninu u duši.  Čobani su pričali da su Vukosava videli kod mosta. Njeni ujaci su platili gnjurce ne bi li ga našli, ali uzalud.

Išla je Božica i u UDB- u, u Vojni odsek i preko prijatelja Žike advokata se raspitivala o ocu. Taj Žika joj je rekao – dete, nemoj toliko da plačeš! I sama ćeš se izgubiti. Nakon dve nedelje potrage, njena majka Vukosava, sestra Ružica i brat Radosav počeli su da odlaze na groblje i podigli su ocu spomenik.

„Trčim na brdo da naberem jagode da ih ponesem mom ocu na groblje, jer ih je voleo“, priseća se Božica.

Nasledstva se nije odricala sve dok nije završila školu. Njeni ujaci su hteli da ostane na selu, da se uda i živi sa mamom. Za Novu godinu je na priredbi pevala i na lutriji izvukla pečeno prase. Kada se  program završio, sa drugaricama je igrala. Igrala je i sa starijim dečkima, jer je volela mnogo da igra.

„Mama i ja sve smo morale da radimo. Uhvatim vreću sa kukuruzom ili pšenicom od 50 kg i nosim na mlin da sameljem. Teram krave da se podkivaju, zovem radnike… Nema ko! Mama kuva, ja obavljam poslove. Sve je bilo lepo“.

DOLAZAK U BEOGRAD

Za Novu godinu, ja se rasplačem i kažem mami – daj mi ključeve da idem kući. A ona kaže – zašto ćerko, sad će igranka?  Idem, moja drugarica  Ružica i Ljilja  su bile na školovanju u Kragujevcu i  pričaće o školi a šta ja da im pričam? Kako kopam, radim, vučem…

Ujaci su mi kupili šest grla Merima ovaca da tkam ćilime i spemam se za udaju. Napravili su mi dvorac u selu Toljevac, ali ja hoću u Beograd na školovanje…

Kao nosilac Titove štafete, dva puta je pisala pismo Titu, ali odgovor nije dobila. Njen brat od strica Radovan i ona su bili najbrži u sportu. Igrala je fudbal, košarku… tako da je nosila i štafetu.

Odem kući, bacim se na krevet i tiho zaplačem govoreći: „Proklet da je moj otac, zašto me je ostavio?“ Zašto si me ostavio da ja ne mogu da idem u školu? Bilo mi je jako žao. Ko zna kada je majka došla. Jastuk je bio sav mokar od suza. Dirnulo me, jer te drugarice nisu bile ni prići meni, a one odoše na dalje školovanje a ja ostado u selu. To nisam mogla da podnesem. Kvadratni koren, Pitagorino pravilo, sunčev spektar, crtanje… sve mi je išlo, a ja ne idem da se školujem. Osećala sam se bedno i jadno. A nije da nismo imali. Bili smo bogati. Moj otac je bio majstor.  Najlepše grožđe je imao, najlepše bašte, krave – za život sve.

Sebi sam kazala: „Ja idem“, a mami da neću njenu braću!

Mama se složila da Božica ode u Beograd, ali je uslovila da ide kod sestre Ruške. – Biće žalosna ako ne odeš kod nje, rekla je mama. Kuma Dragica – Ličanka, radila je u kabinetu preko puta Skupštine. Svog kurira je imala, decu nije imala. Kada smo ja i zet otišli kod nje da mi pomogne za posao, a ona mom zetu kaže: „Pa kume Nidžo, ja ću to dete da usvojim“. Kuma Dragica je u Karnedžijevoj ulici imala četvorosoban stan. Za vreme rata imala je čin kapetana. Volela je da ja budem njena. Meni su pošle suze na oči, nemam oca pa sad da ostavim i majku. Nisam mogla da joj činim nažao. Ja kažem ne, ali družićemo se. Sutradan sam otišla u Varvarin po papire i odmah sam počela da radim u Kasini.

Kada je otišla da se pozdravi sa majkom, majka joj je rekla: „Ćerko i ti me ostavi!“,  ali je bila srećna. Svakog meseca Božica joj je dva radnika plaćala. Četiri godine je radila u Kasini. Prodajući sladoled, zaradila je zapaljenje grla od sladoleda.

UDAJA ZA MLADENA

Tipična seljačka glupa glava: Dolazim u Beograd da se školujem, a ja se udajem! Ta moja Tetkica je stanovala u Mirijevu, gde je imala kućicu. Sestra je došla kod te tetkice i bila je jako lepa. Mladen je gledao, a tetka je kazala – nemoj da gledaš nju! Imam ja devojku za tebe, moju bratanicu koja radi u Kasini. Dolazi Mladen u Kasinu u nekom kariranom košuljčetu i kaže: Pozdravila te tetka! A ja gledam i mislim se koja tetka? Šta ovaj priča? „Pozdravila te tetka“. Hvala. I ode on… Tako smo se upoznali kod moje tetke Garić Angeline. Deset godina je ona bila kod mene. Na rukama mi je umrla.

Kada se saznalo da se udajem, direktor Kasine Potkonjak me zvao i pitao za koga sam se verila. Ja kažem za nekog mladića, a on će  – ma šta je taj mladić – šta radi? Kada sam rekla moler, on onako mali skočio pa kaže: moleri i zidari – to su najveće barabe! Borio se kao da sam njegovo dete. A Branko Bokić je u ratu izgubio kažiprst. Obojica su tu bila i Branko kaže – malecka što to radiš? Jer, su hteli da me školuju za poslastičara ili kuvara. Trebala sam da izaberem šta ću – a ja izabrala Mladena.

Udvarači na svakom koraku

Bila sam mlada 18 god. Starija koleginica je imala komšiju mašinskog inženjera koji me video i hteo je da se prošetamo. A, meni ostalo ono: „Nema oca, ide za Beograd – biće kurva! Tako su govorili seljaci. Nisam htela nikakvu vezu.

Jedan Iračanin je studirao medicinu. Dolazio je u Kasinu na kafu. Sedi, gleda me. Dođe kod tetka Jule, kasirke koja mi posle kaže – ovaj dečko – jadnik će da se otruje od kafe. Evo pisamca – on napiše čekaću te na izlazu. Jednom ja rešim da izađem sa njim. Bio je crn, lep – dopadao mi se. Popili smo piće, on hoće da plati – ja ne dam. Hoću sama da platim svoje piće, a imala sam koleginice koje izađu da bi večerale. Taj gospodin kaže da mu se sviđam, da on za godinu dana završava i da idemo u Irak. Ja mu kažem da ne bi mogla da shvatim da idem. Kako? Ja ne razumem tvoje roditelje, ne znam jezik… Ali on je toliko puta dolazio, govorio je srpski. Maštala sam kako će da se raduje moja mama ako se udam za doktora. Kažem mu – kako ću ja da se sporazumevam sa tvojom rodbinom kad ne znam jezik. On kaže da ne brinem! Dopadam se njegovoj mami, pokazao joj je moju sliku. Više puta je dolazio da izađemo, a ja kažem da ne mogu – čuvam Djurdjicu sestričinu. Jednom me pozvao da idemo na Kalemegdan da gledamo fudbal – igrala Francuska sa našima, da će mu tamo biti kolege i da želi da me oni vide. I kako mi to priča, on me dodirne, a ja pljus njemu šamarčinu. Bili smo na Tašmajdanu kod crkve Svetog Marka da kupimo viršle za jelo, a on mi kaže – ako trebala si još jače da me udariš. Sad te još više volim, iako to nisam namerno uradio. Bila sam seljak!

Tetka Jelka mi je šila haljinu za svadbu u petrolej boji.

Nisam htela belu haljinu da obučem, jer kako ću belu haljinu kada nemam oca. Bordo haljina sa mesinganom šnalom mi je više pristajala.

Kada je Mladen došao da me upozna, ja sam spavala i on je otišao. „Spavaj ti, spavaj“, kaže meni zet Nidža i dodaje – ja umalo da pođem za njim. Toliko se doterao. Maramče belo čipkasto u džepu, momak ti došao, a ti spavaš! Ja tad počnem da mislim na njega, inače dotle nisam htela ni da čujem.

Ma kakav moler!? Nisam htela u selu da ostanem za školskog druga da se udam koji je mlađi i lepši i bogatiji od Mladena. Otac mu je bio bogataš. Nisam uopšte mislila o Mladenu, ali kada je ovo zet rekao, ja počnem da razmišljam – lep!  Kada su u Kasinu dolazili moleri, smetalo mi što se osećaju na kreč.

Govorila sam Ankici i Neni u Kasini – kad dođu radnici da one budu na kasi, jer ja nisam mogla da ih podnesem. U svom majstorskom maniru su mi bacali pisamce – čekam te, sviđaš mi se… Ja koleginicama kažem tu budite samo dok su radnici, a posle ću sama raditi.

„Ala je bila mala – glođao sam onaj burek po dva sata samo da je gledam“, jedan Mladenov brat se prisećao tih dana. Da si je gledam. Došao kod nas pa priča sa Mladenom, a moja svekrva kaže – da, ubava moja Boška i ljubi mi ruku.

 

SVADBA BEZ IJEDNOG BATAKA

 

Uzmemom se Mladen i ja i stanujemo u jednom špajizu. Kod te moje tetkice dao je pare u zajam, a oni nemaju da mu vrate. Brat mi u vojsci, a ja hoću da se udam. Cilj mi je bio da ja imam svoju kuću. Sestra je upisala Đurđicu u obdanište i sad mislim – mogu oni bez mene.

Mladen se obuče lepo, pa to maramče – pravi se važan. I ja mislim pa šta! Par puta smo izašli. Bili smo na Zvezdari i kako idemo pored Gradske bolnice vidim ja svog ujaka Jovanović Dragišu, koji je bio kao Tile. Ide on na posao, a ja kažem Mladenu – skloni se – eno ga moj ujak. Ja idem da se pozdravim. On me pita – gde si sine bila, a ja kažem da sam izašla malo da prošetam pošto radim po podne. Mladen se sklonio, ujak ga nije ni video. Ispratio me na tramvaj šesticu da idem kući, vrućina a on dasa izvadio maramicu pa me briše. Onda ja počnem da razmišljam o njemu i tako se ljubav zgodi.

Bilo je tako. Pričao je tetki da mu se sviđam i mi se 6. decembra 1961. uzmemo, a 1965. odlazimo u Nemačku. Nismo imali stan. Mladen je radio kod Jadrana i ostao bez posla. On je inače moler. Svadbu smo imali u Majdanskom sokačetu, kumovi su nam bogati u Borči imaju kuću. Venčali smo se kod Vuka u opštini Zvezdara. Mladen dolazi, radio je kod privatnika, sto hiljada mu bio dužan, svaki dan govorio sutra će platiti, sutra…

 

Tako da Mladen nije imao pare da plati ni taksu za venčanje. Njegov brat Milorad je bio moj kum, a kumovi iz Borče Mladenovi. Uvek smo se smejali, Milorad je moj kum, komšija i brat. Trostruki rođak.

Nakon venčanja svi smo ušli u tramvaj. I dan danas ne mogu sebi da oprostim što sam to sebi dozvolila, ni mama mi nije bila na venčanju, niti brat jer je bio u Armiji.

Nas šestoro je bila cela svadba. Mi svi u tramvaj i na večeru. Moj Nidža i Milorad popili su malo više brlje i počeli su da se natiču ko je bogatiji. Zakusku smo imali prebranac – pošto je Milorad vegetarijanac. Od 12 godine on ne jede meso. Prebranac i vegetarijanska hrana, pošto su i kumovi vegetarijanci. To je bila svadba bez ijednog bataka. Ali je bilo lepo.

Kada smo hteli da se uzmemo on mi je rekao da ne jede meso – mislim se ma ti jedi čorbu, ja ću meso. Ja sam volela meso, bila sam mesožder. Ali kad sam 1981. operisala onda sam prestala da jedem meso.

Godine 1963.  dobijamo ćerkicu koja sada ima 55. godina – za nju sam još uvek mamica. Uvek kaže da ima najbolju majku na svetu. I sad neki dan mi je rekla – nemoj majko da nešto slučajno radiš! A ja znam da ugostim i po 20 prijatelja u kući.

ŽIVOT U FRANKFURTU

Godine 1965. odlazimo za Nemačku, a nakon dve godine rađa nam se sin Miodrag. Posle sedam meseci dobijam tuberkulozu i odlazim na lečenje. Jetrva mi je čuvala dete a ja sam radila. Imali smo vruću peć na kojoj smo se grejali i meni je to bilo u glavi da se on uhvatio za tu vrelu peć i ko zna šta je sa njim. Moja jetrva mi kaže da ima temperaturu Miki. Ja se onesvestim i brzo dođem sebi.

U Frankfurtu na Majni sam radila u vešeraju – 130 košulja sam presovala za jedan sat. Dve godine sam bila na bolovanju. Kada je šef čuo da ću da dođem, bio je mnogo sretan. „Da sam za dve nedelje sve znala da radim i da sam poverljiva“ – to je pisalo u firmi za mene. Dobila sam filijalu i mogla sam sve da kasiram. Prijem i izdaja robe.

Mladen kao moler radi u firmi. Odlazio je u pola sedam ujutru i dolazio kasno kući. A, ja sam vodila i kuću i decu, sve sam radila. Mi smo u Nemačkoj još uvek. 1965. smo otišli, pola godine smo tamo, pola godine ovde u Boleču, gde nam je kuća. Godine 1981. sam otišla u invalidsku penziju. Bila sam sto posto invalid.

Od ćerke imamo dve unuke i unuka, a od sina tri sina. Ja sam jedna bogata baka koja ima šest unučadi. Imala sam 1981. operaciju i primala sam hemoterapiju: 64 zračenja, ali sam čuvala svoju unučad. Umirala sam, ali nisam htela da idem u bolnicu da ležim i da primam te terapije. Rekla sam da ima kući ko da me čuva, a ja sam ustvari čuvala decu.

Danas školujem najstariju unuku Aleksandru Petrović koja je došla ovde da završi zanat ali smo je zajedničkim snagama motivisali da nastavi studije. Položila razliku, upisala studije i sada je apsolvent na fakultetu za dizajn grafike – crta žive slike.  Ona je babina lepotica,  ozbiljna je, ima dečka. Ponos su mi ta deca, daju mi snagu.

Od ćerke imam unuku Aleksandru, Jelenu i Marka, a od sina su: David, Aleksander – Mladen i Kristijan – Miodrag. Dupla imena zato što vole dedu. Dedu je pre neki dan zvao Kristijan i kaže – Halo, deda – ovde je Miodrag. A ovaj čuo i kaže: „Ali ovde je i Mladen – daj mi dedu“.

Ne treba robovati kući, nipošto!

Robovali smo ceo život kući a na kraju sto shvatili da je to greška. Sa 17 godina cilj mi je bio da imam kuću, da imam decu i svim snagama sam radila na svim poljima: sa kozmetikom, čak sam kuvala ljudima i spremala balove, dobijala po sto – dvesta maraka. Jer sam htela da se Mladenove pare štede, a ja sam zarađivala za stan i hranu

Lepo je imati kuću, ali je bolje imati ono što sad vidim. Boga imati! Da sam slušala svog Isusa ja bih sačuvala svoje zdravlje. Dala sam moje zdravlje za rad. Ceo život sam jurila pare, a danas sam shvatila  kako je mudri Solomon rekao: „Sve je taština nad taštinama i muka duha prema biljezi godine moga zvanja“.

Treba da se trudimo da čuvamo svoje zdravlje, jer gde je zdravo telo tu je zdrav i duh i da nije poenta imati kuću nego imati duševni mir i zdravlje. Ali ja sam bila mlada, nisam mislila o tome. Pokidala sam zdravlje, ali opet – hvala Bogu. Deca Božja dobijaju snage kao u orla! Uvek iznova.

Šta biste poručili ljudima na osnovu vašeg pedestogodišnjeg životnog iskustva?

Kada je Vučić bio u koaliciji sa Šešeljom, zatekla sam se na pijaci u Boleču, gde sam kupovala saksije za cveće. Nailazi taj visoki gospodin i kaže: „Gospođo, molim Vas recite šta bi trebalo da se radi da u ovoj zemlji cveta i da bude bolje?“- A ja se okrenem i kažem – trebalo bi da svako na svom poslu radi svesno i pošteno. I kada bi svi radili, cvetalo bi u našoj zemlji! On mi je pružio ruku i rekao – tako je! Taj momenat mi često dođe u glavu. Uvek sam mislila da se svesno radi.

Rad u Kasini je bio lep, ali i naporan!

Kada sam radila u Kasini, svakakve gluposti sam doživela. Iz Borbe je bio šef u Kasini i dolazi neki penzioner i kaže – daj mi ovu pogačicu; ja mu dam. Daj mi onu pogačicu; ja mu opet dam. Kada je peti put rekao, ja mu odgovorim NEMA i lupim u kasu i kažem nema pogačica. A on će mene: Seljanduro jedna ti nisi za ovde, ti si da čuvaš ovce! Ništa ja radim dalje.

Koleginica Ankica se šminka kada je najveća gužva i ide u podrum da se pipka sa nosačem… Gluposti! Nema je na radnom mestu. Taj mali pikavac – penzioner koji nosi šeširče i pije njegov balavu kafu celo pre podne pije – nikad kraja… Žalio se šefu sale. Dolazi on sa Cerovićem, šefom i kaže :“ Ti bi mogla malo brže da radiš a ne da se svađaš sa gostom!“ A ja kako sam držala onu pincetu kojom sam burek delila, sam ga pincetom gađala! On meni da kaže da ja radim brže!? Kako može da kaže da radim brže, kad radim sama. Sine, još sam otišla u kuhinju po tanjiriće i escajg, ne može burek da se da na dlanu. Trčim da uzmem, brzo zgrabim dva štosa, nagazim na list od salate i skliznem se . Svo suđe ode dole. Dođe drugi šef Perča i zove skupljačice i kaže im da dođu i izbroje koliko ima polupanih. A ne vidi da li sam se polomila, niti pita – dete šta je bilo? Ništa! Mene je to zabolelo. Cerović (što je dobio čvarčiće po sakou) je napisao referat. Bokić, zamenik i glavni direktor me zove, jer mu je referat dostavljen, kao da me spremaju za streljanje. Kada je došao na odeljenje Novak, šef mi kaže da je Cerović stvarno napisao referat, koji sada Boki čita i zovu me na raport. Dara, kasirka dobacuje da ću sigurno dobiti momentalni otkaz. A on kaže pa št! A ja – nema problema, što sam uradila uradila sam i stojim iza toga. Kada sam došla tamo, sedi Mijušković, Bokić i Potkonjak, Cerović i on je tu. Pita me direktor – da li znaš zašto si došla? Hoćeš da pročitaš? A ja kažem da je možda bolje da pročita Mijišković, šef, jer on samo piše i čita, a ja ću da se odmorim dok slušam i bolje da razumem. Oni to prihvatiše, ali taj Potkonjak je poput psihijatra moje grimase posmatrao. Po mojim grimasama uvideo je šta je bila laž a šta istina.

Rekla sam: „Ankica nije bila tu, Nena nije bila tu, nosač nije bio tu – šef Pera zove Zoru da napiše koliko je polupano, ovaj traži pogačicu da mu sto puta serviram, Cerović kaže da radim brže… Iz Borbe je bio šef u Kasini, čika koji je bio kada je Čkalja snimao u Kasini, on je sve to snimao i ispričao je Potkonjaku šta se zapravo desilo. Tako da mi je Potkonjak rekao – idi dete ti na tvoje radno mesto a mi ćemo da pričamo zašto sam vas postavio. Kada je špica moraju da budu svi na odelenju, a ne da ona bude sama.

To mi je dušu nahranilo. Šef Novak me zamenio i ta Dara. Bila je egoista i tražila je od mene da svaki put kada dolaze ekskurzije kucam više. Nemci, Francuzi su dolazili – ja sam joj govorila tetka Daro ja ne mogu! A ona se ljuti što ja ne kucam više za onaj ordever za pet marki – ona kaže da između kucam po dva ordevera više. Ona ustane i počne da kuca. To nisam mogla, ni danas ne mogu.

Saosećanje do korice sa patnjama naših ljudi

Bog ne želi da zna levica kad daje desnica! Ja sam celog života samo davala. Ako je trebao neko da se operiše, otvorim novčanik i poslednji dinar dam. Kada je trebalo jednoj ženi kuk da se namesti, ja pitam u Crkvi kako stoji sakupljanje, ona kaže – nema više samo 250 evra što si ti dala.

Dajte i daće vam se, kakvom merom merite i vama će se meriti. Seća se Božica da je u Ribarskoj banji je bilo 98 ranjenika iz Bosne kada su Hrvati kazali kako Milošević ima zatvor za Hrvate. To su bili naši ranjenici. Mladen i ja smo išli u okolna sela Vratare,… Gde god je bilo lepše voće: jabuke, šljive… sve pokupujemo na pijaci i odnesemo tim ljudima. Trebale su sestre da dođu iz Niša ali su zbog cene malina zakrčili put. Ranjenici su počeli da udaraju štakama po prozorima. Pitam bolničarku šta se dešava, a ona kaže da te sestre treba da dođu da im donesu trenerke, jer nemaju šta da obuku. Ja pogledam Mladena i kažem – ja imam dve hiljade, uzmemo taj novac i kupimo trenerke i veš za sve.

Davati  i pomagati  ljudima, Vas je zapravo održalo u životu. Bog Vam je kako kažete svaki put produžavao život, zato što ste mnogima pomogli!?

• Ja sam umela sine da tražim lekove za svoj narod. Plakala sam, jer sam u Nemačkoj radila toliko dugo, a sada taj Zapad da baca bombe na moj narod! Turskoj TV sam govorila da je grehota i sramota.  Zovem po sto žena da idemo ispred Američke ambasade. Nosili smo transparente. Sve smo bile u crnom. Držale smo sveće i tražile da Zapad pusti našu decu, naš narod! Dok mi demonstriramo ispred Američke ambasade, Gradimir pravoslavni pop se sa svojom ženom  šeta. Oko ambasade obruč američki, policija sa šmrkovima, ja sam se sa policijom svađala, govorila sam im da je sramota što tako klevetaju Srbiju, zašto? Nisu oni svi siledžije, ako i ima to su pojedini, zašto, zašto… Mnogo sam tu pokidala živce.

Prodavali smo mnogo da bismo kupovali hranu za vojsku na Kosovu. Ja sam kupila toliko čarapa i odela za vojsku. Koliko njih je poginulo u crno su se zavili. Toliko sam tada bila slaba da su mi profesori rekli da ne smem da idem na takva mesta i da se uzbuđujem, jer sam narušenog zdravlja. Ali ja nisam mogla.

Seki, mojoj prijateljici koja je stomatolog kažem da stavi kasicu i napiše: Kod nas je ratno stanje, bombardovanje, naša vojska je na frontu u Bosni, da ostave prilog. Poštu sam nosila. Dali smo oglas i kazali ko hoće i ko može neka pomogne. Dežurali smo dva dana u crkvi i skupljali pomoć za našu vojsku. Šlepere smo slali za Bosnu. Iz Šapca smo plaćali čoveka koji je dolazio sa šleperom i nosio sve to. Deci od Makedonije do Moldavije smo mi adventisti sakupljali i slali paketiće za Novu godinu. Toliko imam cedulja zahvalnosti od dece.  Kako su deca sretna – prvi put lutku sam videla, prvi put auto. Svako po malo i bude za sve.

Išli smo na more u Igalo, jako sam bila bolesna, ali kada sam videla ljude u cnom, priđem im i pitam šta se dogodilo. Devojčica kaže – tata je nosio na Ilidžu na konju vojsci hranu i neko je sa snajperom  ranio konja. Konj je pao a čovek je pao i polomio se. Otac sa Ilidže je odmah prevezen na Urgentni centar na ortopediju. Tamo je umro, brat joj poginuo. Ja pitam za adrese tih ljudi i šaljem im pakete. Mladen je išao u robnu kuću Aldi i uzimao od sveća, konzervi, špageta, kačkavalja, keksa, putera, margarina… Svaki dan po dva tri puta smo slali hranu za Bosnu.

Komšija Vlado Rosić, učitelj u penziji priča da je jednom prilikom na stanici prišao cigančici koja je imala 12 godina. Čekala je oca i u razgovoru mu poverila da teško žive, nemaju ni vrata, ni prozore na kući. Kada je otac došao, potvrdio je tu priču. Vlado odlazi kod Božice i Mladena i ispriča im tu priču. Oni kupuju vrata, prozore, odnose toj porodici u Barajevo i časte ih sa 50 evra. Pun auto robe su im odneli.

Kada su bile izbeglice iz Sirije po centru Beograda, Mladen i Božica, ovi saosećajni ljudi za ljudsku patnju, su dve nedelje svakoga dana odnosili jabuke, vodu, pelene, sokiće, čokoladice… i davali toj deci.

Njihov primer treba slediti, jer koliko ljubavi u životu zaslužite, toliko kao čovek i vredite.