Za Slobodana Samardžića, profesora Političkih nauka u Beogradu, najava predsednika Srbije Aleksandra Vučića da će pokrenuti unutrašnji dijalog o Kosovu i Metohiji zvuči prilično enigmatično i deluje kao obećavajuće i demokratski. Uz jedno „ali”.

„Bojim da taj dijalog predstavlja preispitivanje osnovnog stava u državi da je KiM sastavni deo Srbije, budući da je od 2012. učinjeno jako puno na puštanju Kosova niz vodu i prepuštanju ga Albancima gotovo stoprocentno. Samo su još ostavljene neke niti i veze“, kaže Samardžić za Sputnjik.

Predsednik je položio zakletvu da će čuvati integritet Srbije uključujući i Kosovo i Metohiju. Tu, čini se, nema mesta za interpretacije…

— U redu što se zakleo, to je morao da učini ali ja u to ne bih mnogo verovao. Pre svega treba da gledamo u ono što predsednik radi, a ne šta govori. Otvaranje novog dijaloga mi liči na neku vrstu ubeđivanja ljudi da je to već izgubljena stvar, da puno košta i da će morati na kraju ipak da se učini ono na šta se inače već pristalo — a to je da se potpiše takozvani pravno obavezujući Sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa, što je praktično priznanje Kosova. To je dokument koji postoji u našoj obavezi u pregovaračkom okviru koje je EU ponudila 2014. a naša Vlada ga je prihvatila. Problem je samo što oni nikad ne znaju kada će Brisel da im postavi da potpišu taj dokument, jer nejasno piše da će se to dogoditi „u nekom trenutku pregovora o pristupanju“. Vučić vrlo dobro zna da mu to stoji kao Damoklov mač, budući da će on biti pritisnut od Zapada. Dakle, ovo je neka vrsta pripreme javnog mnjenja da to mora da se uradi zbog budućnosti Srbije i naše dece. Tim propagandnim floskulama, kojih, nažalost, ima mnogo, ljudi u očaju veruju, jer očekuju neki boljitak.

Koja bi mogla da bude tema tog unutrašnjeg dijaloga o KiM?

— Ne znam šta bi se inače razgovaralo o tom dijalogu ako je reč o glavnim okvirima državne politike koji su dati u preambuli Ustava i u članu 182 Ustava, kao u mnogim rezolucijama naše Skupštine, ali i u Rezoluciji 1244, koja je još važeći međunarodno – pravni akt. Ti okviri su čvrsti ali tamo vladaju Albanci, to je neka vrsta okupacije. Događa se državama da im deo teritorije bude okupiran, ali se onda sa njima ne sarađuje tako velikodušno nego se koegzistira do prilike kada ta tema opet može da se otvori. Taj konflikt je trebalo da bude zamrznut, da se stvore uslovi sa naše strane da Srbi tamo kako-tako žive, a ne da ih teraju da od 12 godine idu u neke albanske institucije.

Na KiM su izbori 11. juna, šta Srbi mogu da očekuju s obzirom da izlaze sa na nekoliko lista?

— Na izborima će Srbi učestvovati kao i naši ljudi koji koji žive u Americi i Nemačkoj, to je druga država koju niko živ ne može da iskontroliše. Prema ljudima koji tamo žive imam bazično human osećaj. Drugo, znam da su ti ljudi prodali veru za večeru, to vam je kao da treba da razumete prvu generaciju Srba koji su se islamizovali. Nemam dobar odnos prema tim izborima i potpuno mi je svejedno, jer to što će možda Srbija neko vreme da zadrži mogućnost da odlučuje o kosovskoj vojsci ne znači da će to činiti uvek, to je pogrešno postavljena politika, jer oni zavise od kosovskog budžeta i od albanske većine i uradiće ono što je za njih rezultanta između onoga što kaže Beograd i Priština i ja to ne mogu da podržim.

Makedonija je dobila novu vladu sa pripadnicima OVK, a i na Kosovu je izvesno da će u vlasti biti neko iz te terorističke organizacije… Kako Srbija da se postavi?

— Beograd je u situaciji da sa svima razvija dobrosusedske odnose i najbolji su sa Kosovom, to je u međunarodno-pravnom rečniku izraz koji podrazumeva međudržavne odnose. Sa Makedonijom su stvarno međudržavni odnosi, čak su se u poslednje vreme popravili ali je sada naišao momenat što je u njihovu Vladu ušao veliki broj albanskih članova iza kojih otvoreno stoji takozvana „tiranska platforma“. To je veoma transparentan tekst u kom se navodi da Albanci od Makedonije žele prvo da naprave federaciju. To širenje albanskog faktora predstavlja najveći problem u regionu i otpor koji makedonska strana daje sada će biti dakle minimalan ili nikakav. Vlada Zorana Zaeva zavisi od koalicije sa albanskim partijama, što znači da će bar nešto morati da uzme i iz „tiranske platforme“. On se tu ne pita mnogo, jer ako EU i Amerika tako benevolentno gledaju na projekat „Velike Albanije“, Zaev će raditi ono što mu se kaže, jer on nema pretenziju da vodi svoju politiku, on samo želi da ostane na vlasti. Iznenadio me je otpor makedonskog stanovništva, jer su glasali za njega očito kada nisu znali da u pozadini postoji „tiranska platforma“.

Skoplje je bilo sedište mini-skandala u diplomatiji, kada je prisluškivan telefon savetnika u Ambasadi Srbije u Skoplju, predsednika partije Srba u Makedoniji, ali i Miroslava Lazanskog, novinara „Politike“.

— Makedonija nema uređenu politiku i ni oni sami ne znaju ko tamo šta radi. Imaju više tih službi bezbednosti, pre svega zapadnih tajnih, špijunskih službi i u njihovom političkom spektru postoji veliki broj ljudi koji su bili otvoreni prema takvoj vrsti saradnje zato što smatraju da je to put u Evropsku uniju i NATO. Za razliku od Hrvatske, Makedonija je specifična, jer ima unutrašnji problem sa Albanacima i u tome je odgovor na pitanje zašto je došlo do ovog incidenta. Neki od makedonskih učesnika u političkom životu imaju problema sa Srbijom, večito je bila dobar izgovor za stvaranje novih nacija. Makedonci su zaoštrili sa Srbijom devedesetih godina prošlog veka iz potpuno nepoznatih razloga, Skoplje nam je uvelo sankcije ali je sve to zapravo bilo dodvoravanje novom gazdi, jer on gleda kako se ponašate prema onom ko još nije prihvatio igru. To se događa u političkim i glavama ljudi kao formula da se lakše prođe u karijeri. Tako su te kolonije sticale lojalnost pre svega elitnog dela stanovništva, što je praksa koja traje 400 godina unazad. To se efikasno sprovodi danas i da Balkanu u Makedoniji naročito i smatram da oni negde pokušavaju da pokažu kako Srbiju drže na oku.

Prethodne nedelje američki predsednik bio je prvo na sastanku u Briselu na zasedanju NATO-a, a onda i na G7 u Italiji. Međutim, nije se baš proslavio na obe lokacije, bar kako ocenjuje evropska štampa.

— Tramp ima problem u Americi i evropski lideri su bili iznenađeni ali i uvređeni njegovom pobedom. On gubi igru u SAD, jer ne može da u potpunosti da ostvari svoj predizborni program, njegov je cilj da provede mandat u miru i da mu ne pokrenu impičment, tako da će polako aterirati. Međutim, tu postoje neke tačke koje su malo dublje, jer Evropi ne odgovara Trampovo ponašanje, pogotovo kada zahteva od evropskih zvaničnika da moraju da izdvoje za NATO procentualno koliko i Amerika. Prvi problem je to što su Evropljani poslednjih 70 godina navikli na „američki kišobran“, drugi je to što ako da dajete veliki novac u NATO, onda imate neku vrstu i obaveza da učestvujete u tim akcijama, a treći deo problema je što za sva strateška pitanja odluke donose Amerikanci. Pored toga, veliki problem sa Evropljanima nastao je u klimatskoj politici. Naime, Evropa ima jako uspešnu liberalnu politiku i veliki novac se daje za očuvanje prirode, a Amerika im se zamerila još od kada nije ratifikovala Kjoto protokol koji ni dan-danas nije realizovan, jer ga nisu ratifikovala dva najveća svetska zagađivača — SAD i Kina. Tramp je svestan da je ekološka politika najskuplja, a osim toga, morao bi da ubedi najviše industrijalce da treba da odvoje veliki novac koji su možda već investirali u njegovu kampanju. Tako je zatvoren krug i to on sigurno neće uraditi tako da ostaje jedan dosta veliki kamen spoticanja između SAD i Evrope.

Predsednik Rusije posetio je Pariz. Kako ocenjujete susret Makrona i Putina?

— Putin je napravio dobar potez, ali je i Makron vodio računa o nekom smirivanju zato što je Rusija pod sankcijama. Ekonomski gledano, Rusija je zaista negde stagnirala kada su uvedene sankcije, jer su stopirani trgovinski i poslovni odnosi. Najbolje je kada se kapital slobodno ulaže, na primer, u Rusiji je radilo 7.000 nemačkih firmi i najveći broj se povukao. Putin je pokušao da napravi prodor u jezgro unije na početku mandata novog predsednika koji ima velike ingerencije. Sa druge strane, Makron je hteo da pokaže jedan simbol dobre volje za mirnu politiku koju bi on nadalje vodio. Značajno je i što se nekako obnavlja ta osovina Berlin—Pariz kad je reč o EU koja je jako oslabila zbog slabe ekonomske situacije u Francuskoj i moguće je da sada Makron sa svoje strane učini nešto kod Berlina da se stvari promene. Makron je zapravo bio kandidat američkog krupnog kapitala ali on u Francuskoj ipak ima neki mali manevarski prostor da nešto učini tako da je susret sa Putinom značajan događaj, a šta će od toga biti to je potpuno drugo pitanje. Oni su u lošim odnosima pre svega zbog sankcija koje su isforsirale SAD, a veze Evrope i Amerike su i dalje čvrste u tom geostrateškom pogledu tako da ne treba očekivati čuda ali je dobro da se razgovara.

Izvor: rs.sputniknews.com /Avalainfo.net