Otac Gavrilo, starešina manastira „Privina glava“ u intervjuu koji je objavljen u knjizi OTIMANJE KOSOVA sasvim otvoreno je rekao: HAG JE SAMO ZA SRBE

Piše: Nađa Andrejević Keleris

U manastir „Privina Glava“ odlazila sam često kod oca Gavrila na pričest, iako je podaleko od srpske prestonice. Bio je veliki duhovnik i isijavao je posebnom svetošću koja je božanskom silom privlačila ljude sa svih strana. Njegovo služenje Bogu, bilo je posvećeno i katarzično. Masa ljudi se tiskala, ne bi li dobila njegov blagoslov za ljubav ili posao, a molitva za zdravlje ili pak sečenje kolača za boljitak porodice bila je sama Božja blagodet koja se s nebesa preko oca Gavrila slivala na ljude.

U jednom od tih odlazaka, uradila sam intervju sa ocem Gavrilom, koji je objavljen u mojoj knjizi: OTIMANJE KOSOVA.  Tok našeg razgovora prenosim u celosti, ali najpre da vas upoznam sa njegovom biografijom:

Otac Gavrilo (Vidosav Marić) rođen je u selu Višnjićevo, u šidskoj opštini. Prvi monaški život započeo je sa 11 godina u jednom od makedonskih manastira, zatim dolazi u manastir Pakrac u Hrvatskoj, pa u Kovilj.

A onda su me 1978. godine zamolili da oživim zapušteni manastir Privinu Glavu. U to vreme ovde nisu hteli da dođu ni živi, ni mrtvi kaluđeri. Krenuli smo sa bogosluženjem, psihološkim, duhovnim i moralnim razgovorima. Pojedini velikodostojnici i sveštenici nazivali su me i vračarem, gatarem, gledačem i prorokom. A ništa od svega toga nisam, samo je moja duša čista. Ne daj bože, nisam prorok, jer prorok je prvi i poslednji sveti Jovan Krstitelj. I posle njega nema proroka na zemlji.

U manastirski kompleks iz 12. veka otac Gavrilo stalno je ulagao i gradio. U sklopu manastira nalazi se pet crkvi i šest kapela.

Tih dana mnogo se govorilo o Ratku Mladiću i njegovom hapšenju. Otac Gavrilo je tada istakao:

Ratka Mladića su svi tapšali i gostili, čuvali, voleli i grlili, a sada ti isti hoće da ga predaju. Kome? Zveri! Ako su krivi narodu srpskome, neka im sudi naša zemlja, a ne Hag!, tako je isticao otac Gavrilo, koji se krajem prošle godine upokojio u Gospodu.

O samom manastiru Privina Glava istakao je da je u XII veku živeo grof čija se grofovija prostirala od Vukovara do Zemuna. Koridorom preko Bačinaca, tada se išlo u Zemun. Kada je grof video silnu vojsku crnorizaca i sam je želeo da se posveti monaškom životu. U toku noći, nakon monaškog postriga, dadoše mu ime Priva (Priba).
U to vreme Barbarosa je sa krstašima prolazio kroz Srbiju, pljačkajući i ubijajući. Videvši zlo, monasi su se razbežali u obližnja brda. Starca Privu, starešinu manastira, krstaši su zaklali na ulazu u samu svetinju. Odsekli su mu glavu i šutirali je. Vrativši se u manastir, kaluđeri su videli glavu kod izvora i pitali se čija li je, a glava je – prema predanju – progovorila da je Privina.

Zbog blagoslova koji je dao Škorpionima (paravojnoj jedinici koja je kasnije ušla u sastav srpske policije) otac Gavrilo je prozivan od strane Haškog tribunala, koji se – misle neki sagovornici – pokazao kao moderna antisrpska inkvizicija. Tih dana u manastir Privina glava u kojem je starešestvovao otac Gavrilo, sjatila se četa svetskih TV-ekipa, u želji da prikažu Srpsku pravoslavnu crkvu (i njeno sveštenstvo) kako blagosilja nasilje u ime „Velike Srbije“.

U srpske svetinje se ne ulazi sa TV-kamerama i foto – aparatima bez blagoslova manastirskog igumana. Pošto su pokušali da oskrnave pravoslavne kanone, ovi strani novinari su prošli „kao bosi po trnju“. Od strane monaha zamoljeni su da ne snimaju i ne ulaze u manastir bez blagoslova. Nisu uslišili molbu, nisu je možda ni čuli. Zato su im kamere nasilno oduzete, a oni uporni u odbrani svog nasilja išamarani su od strane naroda koji se u svetinji zatekao.

– Kada sam video da je đavo odneo šalu, rekao sam prevodiocu koji je došao s njima da ću razgovarati, ali samo ako svetu prenesu istinu a ne laži, rekao je otac Gavrilo i dodao: vraćene su im kamere, a u znak pomirenja, nakon razgovora počašćeni su najlepšom manastirskom tortom.

Na moje pitanje zbog čega srpski narod, za koji se kaže da je pravdoljubiv, prolazi kroz višegodišnju golgotu?

– Živimo u vremenu crvene aždaje, socijalizma i sumljive demokratije. Čovek je danas više sujeveran, nego verujući. Mašinerija masonska ili rotarijanska vlada svetom, a magijaši su sedma sila. Sedma godina je u kojoj smo ogrezli u sagrešenjima i bezakonju. Ne vodimo računa o duši nego o telu. Preovladale su finansije, a zaboravilo se na onu reč: „Bezumniče, još noćas ću ti dušu uzeti!“

Kažete da je svetska sila Amerika ogrezla u grehu i satanizmu. Evropa je zver, aždaja je Amerika. U koju mi to Evropu onda idemo?

– U koju mi to uniju idemo? U uniju krvi i zla!? Najveći neprijatelj naš današnji jesu siva ekonomija, uništenja, samoubistva i ubistva. To je Evropa: droga, alkohol i najgori blud – sodomski blud. Ako ćemo u Uniju, ajmo u uniju pravoslavlja. Gde je krotost, smirenost, lepota, radost, veselje, lep život, dug život i zadržavanje braka. To je Unija pravoslavlja. U njoj vlada lepota, radost, veselje, gde ćeš dobiti sve po veri tvojoj, ako vere imaš. Ovde nema vere. Mnogi se ne znaju krstiti, ne primaju sveštenika u kuću. Naš narod veruje u magije, vračare, gatare, vidovnjake, bioenergičare, nadrilekare.

Naš ulazak u Evropu uslovljen je isporukom generala Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Trebaju li Srbi da usliše Karlinu želju?

– Nesloga je u nama, a čim je nesloga, čedo majke Srbije prodaju. Nije čudo što traže Karadžića i Mladića, jer oni su se borili i čuvali grudu naše srpske zemlje. Što ih onda predati? U ono vreme, Mladića su svi tapšali i gostili, čuvali, voleli i grlili, a sada ti isti hoće da ga predaju. Kome? Zveri! Ako su krivi narodu srpskome, neka im sudi naša zemlja, a ne Hag. Jer, taj Hag nije priznat. Priznat jeste, ali za koga? Za pravoslavne. Naša sabraća su nekad bila Srbi, a sada su muslimani. Ili, Srbin, a sada katolik. Podelili smo se. Kada se mi Srbi delimo međusobno na Sremce, Banaćane, Bosance, Bačvane, Kosovce, Čivijaše… šta očekujemo od sveta?
Može lako da se desi da uđemo u Evropsku uniju, ali ti koji ne poznaju sebe ne poznaju Boga i ne žele napredak mladosti. Ući ćemo u tu Uniju, ali onda ćemo biti krvavi – ne do kolena, nego do grla. Jer tamo je bezakonje, tamo je Sodom i Gomor prebačen na Balkan, a Balkan smo mi. Zašto mi ne bi ušli u zajednicu pravoslavlja!?

Vojislav Šešelj već petu godinu tamnuje u Hagu, još nisu počeli da mu sude, a Karla del Ponte i dalje očekuje Ratka i Radovana?

– Karla hoće da se prikaže da je dobra, da nije zla žena. Ona se iskupljuje. Ne verujem u njenu dobrotu. Ko je zao, taj je zao do kraja. Čula je da je Hagu kraj, da treba otpuštati ljude da im naša zemlja sudi – Srbija, Hrvatska ili islamska država u Bosni…

– Crkva se, kažu, ne bavi politikom, ali kada su Kosovo i Metohija u pitanju mora da se umeša, zar ne?

– Kosovo nam danas otimaju, a tamo su koreni pravoslavlja i srpstva. Tamo su naše svetinje i crkve. Nisu imali pardona ni NATO, niti Šiptari, nego su rušili, palili i ništili. Moramo stati u odbranu božijeg, jer ono što je božije – to treba da ostane božije. To što je božije – to je srpsko, jer tamo je dosta svetitelja srpskih i svetih moštiju. Ali, zao čovek, loš čovek, đavolji čovek – on je taj koji sve to ruši. Podvampiren novcem Zapad navodno priznaje albansku veliku državu. Ako budemo jaki u molitvi i veri, nećemo to dozvoliti.

Upisuju nam u zločine Srebrenicu i osam hiljada žrtava. A kažu da je oko Srebrenice pobijeno i nekoliko hiljada Srba…

– Što se tiče Srebrenice, treba da se pojave predsednik države i predsednik Vlade i da kažu koliko je samo Srba pobijeno, a ne da oni prvi prikazuju, a mi da kasnimo! Treba iskazati koliko je pravoslavnih Srba pobijeno za vreme Drugog svetskog rata, koliko u ovom vremenu. Svi izgovaraju sebe, a nikako drugoga. Naše su dete palili! Ne treba jedni drugima da pripisujemo genocid, jer genocidan je onaj narod koji je ekstreman. Ti ekstremi u sva tri naroda su bili genocidni. Ne smeju da pripišu Srbima da su genocidan narod. Srbi su samo branioci svoje zemlje, a nikako napadači. Treba nam mudrost, oboženost i pobožnost u Vladi, u državi i u narodu. Ako toga budemo imali, ne mogu nam ništa.

Da li je trebalo da se Boris Tadić, bez blagoslova Srpske pravoslavne crkve i srpskog naroda, izvinjava Hrvatima za zločine?

– On jeste izašao pred taj narod da se na neki način izvini. Ali, to izvinjenje je njegovo lično. Po meni, tu nema blagoslova ni božijega, ni crkvenoga! Izašao je tražeći oproštaj, a nije trebalo da ga traži. Trebala je crkva pravoslavna sa blagoslovom, sa narodom, sa predsednicima i Vladom da traži oproštaj. Takođe, sva tri naroda i sve tri – da ne kažem Crkve, jer ono njihovo je verska zajednica – da izađu, a ne samo Srbi, i da kažemo da smo svi grešni. Pa ćemo svi zajednički Boga moliti da nam on prvo oprosti, pa onda pružati ruku pomirenja da to više nikada ne bude.

Nije li kontradiktoran stav naših političara koji hrle ka EU, a traže veto od Rusa da nam se ne bi oduzelo Kosovo?

– Dosta su ovi naši pametni. Drže se dobro i ne daju Kosovo za sada. Bogu hvala što imamo svoga brata pravoslavca koji će nas sačuvati. Narod kaže: „Igra mečka kod komšije pa da ne dođe do mene“. To je to. Treba ići hrabro, mudro i razumno. A ne – ja ću braniti, staviću veto a neću se umešati i reći stop!
Ahtisari je primio 40 miliona dolara da bi bio albanski mafijaš. To ne ide tako. Mora se ispitati ko je taj čovek. Ne može se prodavati tuđe, priznavati i reći – to je šiptarsko. Buš nas nikada ne može štititi jer nije naš čovek. Nije pravoslavac, nije hrišćanin.

Mislite li da Srbija ne bi bila na nizbrdici da se Crkva malo više mešala u politiku?

– Da su dopustili Crkvi da upravlja s njima zajedno, danas ne bi bilo ovako. Ali, oni su odbacili Crkvu kao da ne postoji. Jeste da je Crkva odvojena od države, ali ne mora sada biti. Kada je srušeno autonomaštvo, posle 1985. godine, trebalo je da prigrabe Crkvu kao Makedonci što su učinili. Makedonci danas napreduju, a Srbi ne. U Makedoniji predsednik ide u crkvu – moli se Bogu kako zna i ume, ali sluša jevanđelje, jer Mojsije je živeo i vodio narod po zakonu božijem. Taj isti zakon je iz crkve. Po njemu se piše Ustav i amandmani. Znači da se drže zakona božijeg i da je to od Boga zakon, a nikako nije zemaljski – ne ubij, ne kradi, ne svedoči lažno… To nije zemaljski zakon, već božji.

Koliko mi danas bogova imamo, koliko lidera?

Ko se klanja liderima? Nema lidera na zemlji! Lider je jedan Bog. Da se ti isti lideri klanjaju Bogu, ne bi bilo ni ubistava, ni samoubistava, niti stradanja. Država naša neka se ugleda na ovu svetinju u kojoj stolujem, jer je urađena za četiri i po godine, bez lenčarenja. A, koliko oni lenčare?

Krajem prošle godine, otac Gavrilo se upokojio u Gospodu. Neka mu je večna slava. Amin