Na tribini u JDP Milerova je rekla da „kada postoji rat, tada mora da se izvrši zahvat kako bi jedna strana izgubila sve i bila podražena od druge“. Nemica je takođe poručila i da „ko u devet godina vodi četiri rata i ko tako pragmatično gradi groblja kao gradove, on se ne može stići rečima“.

– Imao mnogo načina da se sretnemo da Hertom Miler. Možda je, ipak, bilo najbolje da Milerovu pozovemo, nekoliko dana ranije u Kragujevac. Tamo bi je protokol naterao da položi cveće na gubilište kragujevačkih đaka i profesora i što je najvažnije, morala bi da ćuti. Posle onoga što je izgovorila u JDP tako bi bilo najbolje. Pokazalo se, naime, da kada nobelovka govori rečnikom vojnikinje, otme joj se ono što literatura ne trpi. U svoje ime i pod firmom Nobelove nagrade opravdava civilne žrtve. Doduše, sve to čini, kako kaže, ne zbog sebe, nego u našu korist – napisao je Kusturica.

On dalje navodi da je Herta Miler umela i da upriliči predavanje na temu „Uticaj uranijuma na osveštenje zabludele Evropske nacije“ i da je prikladnije da je umesto na Sajam knjiga pozvana na vojnu paradu ili Sajam automobila.

– Pretposavljam da bi u okolnostima vojne parade otvorila srce i poistovetila Sovjetski savez sa Ruskom Federacijom , te pokušala da nas ubedi kako je oslobađanje Beograda 1944. bilo relativno i kako je došlo vreme za podizanje nacističkim vojnicima. Ne sumnjam da bi ona do kraja izrazila svoju humanost konstatacijom da su i oni bili ljudi. Okreni, obrni, po onome što je izgovorila je pozorištu, ona je htela da kaže „u stvarnosti je sve kao i u fudbalu gde na kraju, u drugom poluvremenu svakako pobede Nemci“ – piše srpski reditelj.

Opet ponavlja – greška je što je Herta Miler pozvana na Sajam knjiga „jer je naše gostoprimstvo mogla da oseti i na Sajmu automobila“.

– Ono jeste da kod nas ima više posetilaca na sajmu knjiga nego automobila, ali našao bi se tu neki njen obožavalac, koji voli „mercedes“. Tu bi popila iskreni aplauz i uz nekoliko selfija osećala bi se komotnije. Zamišljam Hertu Miler kraj „mercedesa konvertibil“, ponosna kao oni vojnici koji su umarširali u Beograd aprila 1941. nakon bombardovanja Beograda, koje je bilo mnogo slabije, tvrde stručnjaci, njene kolege, od onog koje je izveo NATO 1999. godine – citat je iz Kusturičinog autorskog teksta.

Milerova je na tribini rekla da nije razumela arogantan stav Srbije prema NATO, da je žalila što Severna alijansa nije ušla u njenu rodnu Rumuniju da svrgne porodicu Čaušesku, da Ukrajincima treba dati oružje protiv Rusa, da se nadala demokratizaciji Rusije ali da je to Putin sprečio.

– U vremenu kada smo odrastali Herta Miler i ja (ona je samo godinu dana starija od mene), presudnu ulogu na mišljenje, ali i na svjetonazor nisu igrale ideološke poruke koje je ona iskopirala iz vremena sovjetske okupacije Rumunije i izgovorila u JDP. To su činile knjige i filmovi. Može se pretpostaviti da smo u isto vreme čitali Solženjicina i patili za zatočenicima poput Desnisa Denisoviča. Kada smo gledali „Blago Sijera Mmadre“ ili kasnije Brus Lija, srce nam je kucalo za progonjenim ili poniženim i po pravilu smo stajali na strani slabijih. To su bila vremena kada je reč bila tvrđava, a ne kurva, kao danas. Herta Miler nas uči da je takvo mišljenje izanđalo i čini se da kao da se još uvek rve sa vampirima koje do nje stižu u obličju Nikolaja i Helene Čaušesku. Zbog te traume ona veruje kako su NATO bombe po Srbiji obezbedile da se oni nikada neće vratiti. Jer, da nije tako i da ima pravde, Nobelova nagrada bi umesto Herti Miler 2009. bila uručena najvećem živom austrijskom piscu Peteru Hendkeu – zaključio je Emir Kusturica.