Predrag Ejdus: Ja sam nešto između. Osećam se, pre svega, kao građanin sveta!

Piše: Nađa Andrejević Keleris

Još jedna glumačka zvezda sinoć se preselila u rajska naselja. Naime, srpsko glumačko nebo ostalo je bez doajena Pece Ejdusa, koji je u 71 – oj godini izgubio bitku sa teškom i opakom bolešću. A, samo pre par meseci, družili smo se na ovogodišnjem „Pozorišnom proleću“ u Šapcu. Vidno iscrpljen od bolesti, Peca se ni tada nije predavao. Rado je razgovarao i bio raspoložen za fotografisanje.

Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta „Tako je (ako vam se tako čini)“, nobelovca Luiđija Pirandela u režiji Jagoša Markovića, izazvala je veliko oduševljenje kod šabačke publike. To je potvrdio gromoglasan aplauz, koji je glumce vraćao na scenu tri puta.

Predrag Ejdus glumio je lik Lamberta, za koga je isticao da  je intelektualni rezoner koji se gadi svih tih ljudi, ali su se Jagoš i on dogovorili da lik pređe iz tog rezonerstva u manijakalno depresivnog intelektualca.

Igrao je po svaku cenu! Predstava se nikada nije smela otkazati, pa ni u njegovoj bolesti. Iako, vidno iscrpljen od borbe sa bolešću, nije se predavao. Naprotiv, rekao mi je da je  bio malo deprimiran zdravstveno, ali da to nije ništa čemu bi čovek dozvolio da ga omete u radu.

Padao sam sa četiri metra visine, skakao i u more, lomio nogu… Svašta je bivalo. Ali predstave mora biti. Šou mast go on. Sve za predstavu. To sa bolnicom, nije ništa naročito uzbudljivo.

Bio je Peca jedan od retkih glumaca za koga i kolege kažu da se bez problema u jednom danu „presvuče“ u nekoliko likova, i u svakom briljira u potpunosti. Širu popularnost doživeo je u zrelim glumačkim godinama.

U „Šovinističkoj farsi“ hteo je da ukaže na svu nakaznost šovinizma kod Srba i Hrvata. Nije krio da oseća nostalgiju za državom koja se raspala. Iako mu je otac Jevrejin, a majka Srpkinja poreklom iz Sandžaka, Predrag se osećao Jugolovenom.

– Ja u stvari i nisam Jevrejin, jer u jevrejskoj mitologiji se Jevreji računaju po majci, a ovde po ocu. Tako da ja u Srbiji nisam Srbin, a u jevrejskoj sredini nisam Jevrejin. Nešto sam između. Osećam se, pre svega, kao građanin sveta – isticao je Ejdus.

Ipak, neke od uloga u kojima je briljirao, kao u predstavi „U poseti kod gospodina Grina“, ponuđene su mu jer je Jevrejin. 

– Pretpostavljam da je mladi reditelj Stefan Sablić odlučio da mi ponudi ulogu gospodina Grina, jer mnogo bolje razumem taj mentalitet. Moguće je da je to imao u vidu, mada je uloga univerzalna i može da je igra bilo koji glumac. Gospodina Grina ne igraju samo Jevreji. To znam sigurno.

Malo ko zna da je Predrag Ejdus počeo da se bavi glumom zahvaljujući školskoj drugarici Svetlani Bojković.

– To je bilo šezdesetih godina. Bili smo u istoj gimnaziji, razred do razreda i družili se. Na školskom se nivou neki resital pravio i Ceca me je za vreme odmora pitala da li bih joj pomogao, mada se pre toga nisam bavio glumom. Odmah sam je pitao da li ćemo gubiti od nastave. Odgovorila je da ima dozvolu direktorke. Tako je ta naša glumačka avantura otpočela u drugom razredu gimnazije. Posle toga smo pobedili na opštinskom takmičenju, nakon čega smo primljeni u „Dadov“.
Dakle, Ceca je bila izvođač, a ujedno i neko ko je to režirao. Ceca i ja smo u glumačkom životu dosta igrali zajedno i volim da igram sa njom. Uvek joj kažem da je ona bila moja učiteljica, iako sam od nje stariji nekoliko meseci – otkrio mi je Peca.

Iza njega je čitava lepeza predstava, od kojih se mnoge smatraju kultnim ostvarenjima domaćeg teatra: „Kir Janja“, „Velika pljačka“ „Balkanska rapsodija“, „Tartif“, „Gospođa ministarka“, „Lolita“, „Joj karmela“, „Glembajevi“ „Supermarket“, „Skup“, „Mletački trgovac“, „Faust“… Neke od njih okarakterisao je „provokativnim“, mada su inspirativno delovale na njegovu glumačku kreaciju, kojima je „pobrao“ najprestižnije glumačke nagrade.
Ejdusova glumačka harizma donela mu je ulogu Fausta u Nacionalnom pozorištu, u režiji Mire Erceg. Iako je impresionirala beogradsku publiku, predstava je skinuta sa repertoara. Njegova glumačka bravura bila je vrhunska.

– „Faust“ me veoma okupirao. To je ekskluzivna prilika u istoriji srpskog teatra da je ova drama zaista odigrana u Beogradu. Geteovog „Fausta“ režirala je Mira Ercegg u dva dela, „Faust 1“ i „Faust 2“ je veoma značajan za naš teatar, pa ako hoćete i za našu zemlju, jer „Faust“ prvi deo nije igran od 80 – ih, a drugi deo nikada. Reč je o centralnom delu evropske civilizacije. Toliko je široko, univerzalno i komplikovano delo, da se može tumačiti na različite načine. Pandur ga je radio pre par godina u Sloveniji na svoj način. Piter Stajn je imao predstavu u Hamburgu koja je trajala 18 sati. Igrali su ga od korice do korice. Mira Erceg ima jako zanimljivu ideju, koja je sublimacija i asocijacija na sadašnje vreme u Evropi, a donekle i kod nas. Pokušati da se to apstraktno delo približi mladim generacijama, a da pri tom ne bude uprošćeno, veoma je teško. Geteove ideje su i danas čudesno aktuelne, obrazložio je Ejdus.

Predragova ćerka Vanja je krenula tatinim stopama. Završila je Akademiju i već se i te kako glumački afirmisala. Čak je i sa ocem zaigrala na sceni Narodnog pozorišta u „Faustu“.

Ejdus je mlađim kolegama poručivao da ih u glumi čeka samo rad, krv i znoj. I ništa drugo!

„Ubistvo sa predumišljajem“, „Paket angažman“, „Vukovar, jedna priča“, „Jevreji dolaze“, „Poslednji krug u Monci“, „Zona Zamfirova“… samo su neki od filmova u kojima je Ejdus potvrdio da su mu glumački izazovi pasija.

U svakoj ulozi Predrag se ne štedi, već se nesebično davao, jer to je pitanje glumačkog kontinuiteta. Nije glumac koji ide ka ulogama, već mu one prosto dolaze. Samo može da ih, više ili manje, odbije.

– Mene veseli što volim svoj posao, a nisam nešto naročito vredan čovek. Oduvek sam smatrao svoj posao avanturom. To je jedna stalna provokacija koja me tera da istražujem i kopam po sebi, da odigram nešto što nisam odigrao. Glumačka energija se po mom mišljenju obnavlja. Što je više trošite, ona se više obnavlja. Najlakše se potroši energija koja miruje, koja se ne troši. Ona dođe do nekog bednog nivoa, slično sa akumulatorom – ako ga ne palite mesecima, on će da crkne čim krene auto, ali ako auto stalno radi, akumulator se puni dok ne ode sasvim do đavola.
Rekao mi je da još uvek ima energije i volje, ne bukvalne, već specifične, za rad i posao kojim se bavi.

Zato tolike godine i trajem!

Predrag Ejdus je rođen 24. jula 1947. godine u Beogradu. Završio je 14. beogradsku gimnaziju, a diplomirao glumu 1972. godine na Akademiji za pozorište, film i televiziju u klasi profesora Milenka Maričića.