Dve predstave BDP izvedene trećeg festivalskog dana u Zenici

Treći festivalski dan u Bosanskom narodnom pozorištu Zenica protekao je u znaku BDP. Na Velikoj sceni su izvedene predstava:  „Berlinski zid“ i „Moje dete“

Iako je učešće BDP na Festivalu BH. Drame u Zenici došlo nekako iznenada, bosansko – hercegovačka publika imala je prilike da pogleda dve odlične predstave, za koje se u Beogradu traži „karta više“.  S toga ne treba zaobići bravuru glumaca „Berlinskog zida“, s obzirom da adekvatni ulovi za njeno izvođenje nisu ispoštovani od strane organizatora. Naime, ova mitimistička predstava  se igra na Maloj sceni BDP, tik uz publiku koja sve vreme odlično komunicira sa predstavom. Ovde je izvedena na Velikoj sveni Narodnog pozorišta u Zenici, što se nije dopalo ni piscu teksta Željku Hubaču, a ni samom ansamblu. Dakle, publika nije stekla pravi utisak o predstavi, koja sve vreme kroz tu bliskost treba da komunicira sa publikom.

Nije to prvina da se glumci dovode pred svršen čin, ali takvim stvarima bi se moralo odgovorno pristupati. Ne možete uvek glumce stavljati u nezgodne situacije.

O ulogama Skendera i Velimira, koje tumači Tanasije Uzunović kaže:

Radi se ustvari o apsurdnosti razlika, jer suštinske razlike na balkanskim prostorima ne postoje. Reč je o jednoj albanskoj porodici i o jednoj srpskoj porodici. Svi imamo duple uloge. Odnosi su vrlo slični, problemi su isti, zablude iste, gluposti iste, idiotluci isti i bastaluk isti – a odnosi strahovito velike žtrve. U Beogradu je publika u početku bila pomalo zatečena, ali smo zaista imali lepe reakcije. Lepo sarađujemo sa publikom u Beogradu. Tu predstavu treba negovati na jedan dosta osetljiviji način, nego što je to pokazano do sada.

„Kao da je život gušterov rep“ osnovna je tema ove potresne ljudske i ljubavne priče Željka Hubača, smeštene u Uroševac na Kosovu – godine 1999. Porodica je pokretač ali i žrtva patnje. Upravo to i jeste razlog zbog kojeg Hubač u tri suptilno naznačena dramska kruga, insistira na pitanju dece – tuđe ili usvojene, prihvaćene ili izgubljene: svet u kojem su nerazrušivi zidovi podignuti unutar ljudi, može preživeti samo ako dozvoli mogućnost prihvatanja tuđeg deteta kao priznanja Drugog.

Nakon izvođenja predstave na Velikoj sceni, zatečen je bio i pisac teksta Željko Hubač. Desilo se šta se desilo. Nadamo se da će žiri pri dodeli nagrada imati to u vidu.

Inspiraciju za ovu dramu Željko Hubač kaže da je imao u sopstvenom životu, jer je dete iz mešovitog braka. Stigmatizovani krvavim etničkim sukobima – i Albanci i Srbi razapeti su između borbe za opstanak, žestokih strasti i ljubavi. U ovoj životnoj priči reč je dakle o deci koja su predodređena porodicom kojoj zapravo ne pripadaju!

Nešković potpisuje i idejno rešenje prostora, izbor muzike, kostimografiju potpisuje Biljana Grgur, scenografiju Mina Lazarević, a kompozitor predstave  Anja Đorđević.
U predstavi igraju: Tanasije Uzunović, Jovo Maksić, Nemanja Oliverić, Paulina Manov, Andrej Šepetkovski i Ljubinka Klarić.

Isti dan, u 22 sata na Velikoj sceni BNP-a je izvedena predstava Beogradskog dramskog pozorišta „Moje dete“, nastala prema tekstu Stojana Srdića, u režiji Ane Đorđević, koja je izazvala suze u publici.

 

Ovaj pozorišni komad govori o najčešće prećutkivanim socijalno-angažovanim temama: položaj i uslovi života Roma u urbanom okruženju; nasilje u porodici; seksualno zlostavljanje dece; pubertetsku trudnoću… „Moje dete” je veristički ispraćena društvena tragedija, to jest priča o Romima, njihovom opstajanju u začaranom krugu marginalizovane i izopštene grupe. Takođe, ova priča obuhvata i univerzalne premise o posledicama neobrazovanja i siromaštva na raspad porodice, moralnih vrednosti i ljudskosti, uopšte, izjavio je Stojan Srdić za Avalainfo.net.