Čudesna priča o fotografu kog ovih dana u Beogradu tumači Džoni Dep

Možda ste ovih dana sedeli u nekoj beogradskoj kafani i bili blizu Džonija Depa, a da vam on ni na kraj pameti nije bio. Majstori maske i šminke, bar sudeći prema prvim fotkama sa seta, napravili su sjajan posao jer Dep zaista zapanjujuće liči na čuvenog fotografa Vilijama Judžina Smita, kojeg tumači u filmu “Minamata”.

Ekipa već desetak dana snima na lokacijama u Beogradu, gde će ostati do kraja marta, kada bi trebalo da se presele u Tivat.

Poznat po tome što maestralno igra ekscentrične, bizarne likove (uostalom omiljeni je glumac Tima Bartona ili Džona Votersa), Dep je ovom ulogom još jednom pokazao da je nemoguće predvideti njegove filmske izbore. One koji ga površno poistovećuju sa Ludim Šeširdžijom ili Džekom Sperouom treba podsetiti da je već briljirao u biografskim ulogama kao Ed Vud, Džon Dilindžer, pa i kao Donald Tramp u satiričnoj komediji „Opklada veka“. Zato, zapravo, ne čudi da se opredelio da podseti svet na Judžina Smita, fotografa koji je bio spreman da žrtvuje svoj život slikajući jezive posledice bahatosti jedne fabrike, ali i zbog toga što u eri globalnog otopljavanja i ekoloških katastrofa možda nema važnije teme za budućnost čovečanstva.

Film se snima prema knjizi koju su napisali Judžin Smit i njegova supruga Ajlin Mioko Smit, adaptacija je poverena Dejvidu K. Kesleru, a režija Endruu Levitasu. Moglo bi se reći da se radi o trileru, iako je zapravo u pitanju prava životna drama, borba Davida i Golijata, odnosno Smita protiv moćne korporacije odgovorne za više do tri decenije dugo trovanje stanovnika gradića Minamata na japanskom ostrvu Kjušu, u provinciji Kumamoto. Radnja se dešava početkom sedamdesetih godina i predstavlja snažnu, dirljivu priču o tome kako su jedan čovek i njegove moćne fotografije uspele da nateraju svet da obrati pažnju i pritekne u pomoć.

Naime, nakon što su slavni dani Drugog svetskog rata već za njim, Smit (Džoni Dep) se povukao iz društvenog života i njegova karijera stagnira. Sve dok ga stari prijatelj i urednik magazina „Lajf“ (Bil Naj) ne ubedi još jednom da otputuje u Japan i razotkrije katastrofalno uništenje priobalne zajednice koja je decenijama žrtva korporativne pohlepe, uz podršku lokalne policije i vlade. Naoružan samo svojim vernim fotoaparatom, Smit mora da stekne poverenje ovih namučenih ljudi i pronađe slike koje će preneti svetu…

Glas za tihu patnju

Produkcija filma je pre dolaska u Srbiju provela vreme u tom gradu, razgovarajući sa nekim žrtvama i njihovim porodicama, želeći da dobiju podršku za projekat, u čemu su uspeli. Reditelj Endru Levitas je zbog toga naglasio da ih ova strašna istinita priča obavezuje da naprave mnogo više od samo jednog filma.

– Džoni Dep i ja pokušavamo da damo glas onima koji su tiho patili godinama, i to je odgovornost koju ne preuzimamo olako. Slično kao i Judžin Smit te 1971. godine, osećamo se i privilegovano, ali i ponizno, spremni da prenesemo ovu neverovatnu priču svetu. Priču viđenu očima izvanrednog čoveka, strastvenog, revolucionarnog, beskompromisnog fotoreportera koji je život proveo skrećući pažnju sveta na zločine najkrvavijeg sukoba u ljudskoj istoriji (Drugi svetski rat), ali i na užase Minamate. On je rizikovao sve što ima, pa i sam život, snimajući neke od najizazovnijih slika do sada i zato su svaki glumac i član ekipe odlučni da ne iznevere njegovo nasleđe i učine da se čuju glasovi žrtava – kaže Levitas.

Judžin Smit se, između ostalog, smatra najznačajnijim američkim fotoreporterom praktično zaslužnim za razvoj foto-eseja. Rođen je u Kanzasu 1918, a karijeru je počeo radeći u lokalnim novinama u rodnoj Vičiti. Preseljenje u Njujork donelo mu je angažman u „Njuzviku“, odakle je veoma brzo otpušten jer nije bilo razumevanja za njegov perfekcionizam i pomalo neugodnu narav. To ga je odvelo pravo u magazin „Lajf“, u kojem počinje da radi 1939, što će biti presudno za njegovu dalju karijeru. Uskoro se proslavio ratnim fotografijama. S američkim snagama učestvovao je u bitkama na Pacifiku, fotografišući američke marince i japanske ratne zarobljenike. Godine 1945. je ozbiljno ranjen dok je fotografisao bitku na Okinavi.

Emotivni danak

Između 1948. i 1954. godine Smit je za magazin „Lajf“ snimio seriju humanističkih foto-eseja, koji su postavili osnovu modernog foto-žurnalizma, a koje karakteriše snažan osećaj empatije i društvene svesti. Pravio je priče o teškim životima običnih ljudi – o jednom doktoru koji se svakodnevno bori sa smrću u Koloradu ili o jednoj babici u Južnoj Karolini koja ustaje pre zore i radi do večeri. Proslavila ga je reportaža o Pitsburgu, ali i ona o radu klinike u Gabonu u Severnoj Africi. Stagnaciju koja je usledila prekinuo je poziv urednika „Lajfa“ Ralfa Grejvsa. Smit je otputovao u Japan da bi živeo u Minamati sa suprugom Ajlin Mioko od 1971. do 1973. godine, istražujući bolest koja je harala tim gradom. Njegovi napori doveli su do brojnih članaka u časopisima, izložbi i knjige. Dok je snimao hiljade fotografija, jedna je ostala možda najupečatljivija – bila je to Tomoko Uemura, koja u rukama drži svoje dete u kadi. Dramatična fotografija koja otkriva sve užase ove bolesti povučena je iz javnosti po želji porodice Uemura, ali ne pre nego što je potresla svet i stavila tačku na katastrofu Minimate. Strašne slike, kasnije objavljene kao foto-esej, privukle su svetsku pažnju na neurološko oboljenje nazvano – Minimata sindrom, a time i na krivca za ovu ekološku katastrofu, hemijsku kompaniju „Čizo“, koja i danas isplaćuje odštete žrtvama. Smit je u Tokiju pretučen na mrtvo ime i jedno oko mu je oštećeno, a sumnjalo se da iza toga stoji kompanija koja je činila sve da spreči dovođenje svog imena u vezu sa strašnim slikama bolesti koje je izazvala.

Smit je napravio seriju fotografskih eseja za „Lajf“ i druge publikacije, a njihova strastvena angažovanost postavila je standard za ono što fotografija može biti. Kako je sam rekao, svaka mu je fotografija, i dobra i loša, uzela emotivni danak. Bio je usamljen čovek, a neki kažu i da je žrtvovao svoju karijeru i sebe na oltaru idealizma. Kada je umro u 59. godini 1978. godine od posledica moždanog udara, imao je 18 dolara u banci. Ipak, njegovo ime je postalo sinonim za integritet, a njegov je rad do danas ostao njegov spomenik.

Minamata sindrom

Pedesetih godina prošlog veka u gradu Minamata počele su da se dešavaju čudne stvari. Prvo su mrtve ribe počele da plutaju po zalivu, a onda su i mačke potvrdile da se događa nešto zastrašujuće jer su počele da se ljuljaju i „plešu“ dok hodaju, često padajući u more. Čak su i ptice počele da se stropoštavaju sa neba. Naravno, na red su, nažalost, došli i ljudi. Imali su probleme sa ravnotežom, gubili funkcije ruku i nogu… Za samo nekoliko godina misteriozna bolest je dostigla epidemiju, a činilo se da su najugroženiji ribari. Neki su padali u more i davili se, drugi su imali grčeve, pa su ih vezivali za krevete u kojima su tako i umirali u mukama. Patile su njihove porodice, a bebe su se rađale sa misterioznim problemima. Doktori su bolesti dali ime – Minamata sindrom, konačno shvatajući da se radi o trovanju.

Nije trebalo dugo da se pronađe izvor kontaminacije. Grad Minamata je bio dom korporacije “Čizo”, koja je 20 godina proizvodila hemikaliju zvanu acetaldehid, koja se koristi za proizvodnju plastike, lekova i parfema. Kao deo svog normalnog poslovanja bacali su otpadne materije u zaliv. A jedan od otpadnih produkata proizvodnje acetaldehida je toksična živa. Ovaj otrovni metal se taložio u ribama koje su jeli ljudi i životinje, a toksini su ih polako trovali. Pošto živa uzrokuje oštećenje mozga, doktori su prepoznali da izlaganje malim količinama u dužim vremenskim periodima zapravo izazova sve razorne neurološke probleme kojima su svedočili.

U početku su lideri korporacije poricali svoju odgovornost, ali su pod pritiskom konačno 1968. godine prestali da koriste živu u svom proizvodnom procesu i prestali da bacaju otpad u zaliv. Danas korporacija proizvodi tečne kristale, konzervanse, đubriva i druge hemijske proizvode upotrebom ekološki sigurne tehnologije. Do sada su platili više od dve milijarde dolara žrtvama ove bolesti Minamata, a vlasti su iz zaliva uklonile 1,5 miliona kubnih metara zagađenog mulja. Voda u uvali je sigurna za kupanje i ribolov, a Memorijal, završen 1996. godine, stoji kao sećanje na one koji su patili i umrli, ali i kao zalog toga da se takva katastrofa nikada više ne ponovi.

Izvor: Blic, Avalainfo.net