Gorica Popović: Ulogu sam dobila preko fejsbuka

DANAS JE IVANJDAN: Zaštitnik kumstva i devojački praznik
7. jula 2017.
Laureat Grand Prix -a za najbolji film na SOFEST – u „Jesen samuraja“
9. jula 2017.

Gorica Popović: Ulogu sam dobila preko fejsbuka

U filmu „Kozje uši“ čiju režiju potpisuje Marko Kostić, Gorica Popović igra Stojanku iz malog sela u Banatu na ivici Deliblatske peščare.

 

Iako godinama nije bila na festivalu domaćeg filma u Sopotu, ne krije zadovoljstvo što taj festival opstaje, raste i postaje ozbiljan nacionalni festival. Nakon projekcije filma „Kozje uši“ Gorica je istakla da  mi nemamo nacionalni festival na kojem bi bili vrednovani domaći filmovi kao što je to nekad bila Pula, a sad vidimo da ipak imamo veliku produkciju i da bi trebalo da imamo jedan ozbiljan nacionalni festival. Verujem da bi to mogao da bude SOFEST.

Uvek mi je drago da dođem ovde, Sopot je lepo, malo mesto, dolazila sam ovde i sa nekim predstavama. Nadam se dobrom prijemu kod publike, ovaj film je do sada bio uvek lepo primljen, imao je pristojnu posetu, gledanost, s obzirom da nismo imali velikih para za reklamu. Ovo je jedan mali, produkcijski skroman film, ali veoma topao i lep i ja sam jako srećna što sam bila njegov deo. Bili smo i u Cirihu gde se prikazivanje produžilo nekoliko nedelja jer je bilo veliko interesovanje publike, ljudi u njemu pronalaze neku toplinu, jednostavnost, iskrenost. Film je i duhovit i setan, ono što ja najviše volim i u filmu i u pozorištu.

Premijera u Beloj Crkvi je sigurno dobro prošla, s obzirom da je film tamo sniman?

Ja pre toga nisam bila u Beloj Crkvi, to su divni predeli i divni ljudi. Prošlo je dve godine od tad, ali je premijera bila krcata, ljudi su divno primili film.

Dugo Vas nije bilo na filmskom platnu. Zbog čega?

To pitajte reditelje, nemojte mene. Jednostavno je tako, znamo da je manje dobrih ženskih uloga za žene u godinama, ali zaista ne žalim, ja sam u punoj brzini što se posla tiče. U mom matičnom Ateljeu 212 igram u nekoliko predstava, spremamo i jedan vrlo interesantan novi projekat za septembar.

Ako se ne varam, ulogu Stojanke ste dobili na sasvim neobičan način…

Preko Fejsbuka, nećete verovati. Vladislava Vojnović mi se javila, nisam je poznavala. Poznavala sam Miloša Spasojevića s kojim sam radila ranije, i oni su mi poslali tekst koji mi se jako dopao. Oni su kontaktirali razne glumice, ali na kraju su odabrali mene.

Na koji način ste ulazili pod kožu Stojanki, s obzirom da je mitska žena – borbena,snažna i plemenita?

Izazov je to što je ona u svakoj sceni, ona vuče film, ona je stub filma, i to je dosta zahtevno, mora se čovek pripremiti za to. Scenario je nastao po romanu Vladislave Vojnović koji je izvrstan, ja sam ga proučila da bih shvatila lik kako treba, to je veoma složen lik, sa puno valera. Bilo mi je jako zanimljivo na snimanju, prvenstveno jer sam bila u kraju koji nisam poznavala. Iznenadila sam se jer iako je to deo Vojvodine oni govore dijalektom koji je jako blizak šumadijskom. Preko Dunava je Veliko Gradište gde ja imam kuću na Srebrnom jezeru i tamo ljudi govore baš tako, tako da mi je jako blizak taj dijalekat i uživala sam, ja volim da igram uloge koje zahtevaju dijalekat.

Ona je žena vrlo neobične biografije i ponašanja, studirala je u Beogradu, vratila se u svoje selo, ima neke mračne porodične tajne, muku sa unucima koje čuva a deca su negde napolju i nisu s njom u kontaktu. Ima i taj trilerski zaplet kad uhvati čoveka iz šume misleći da je haški begunac, vrlo zanimljiva priča i u tome je ta Stojankina zanimljivost lika. Ona mora da bude žena džambas a veoma je nežna i osećajna ali je to sve sakrila u sebi, na kraju se ona vraća toj osećajnosti i ljubavi. Ona se iz određenog razloga vratila iz Beograda u selo, bila je učesnica protesta ’68, i oko nje su okolnosti koje su danas okolnosti našeg društva a to je snalaženje, preživljavanje, napor da se živi dostojanstveno, da izvedeš decu na pravi put. U tome je njena velika borba, zato je po meni ona jedna mitska žena koja može da bude simbol mnogih žena što se tiče snage, borbe, plemenitosti.

Vladislava je izjavila da je želela da napravi film bez psovki i prizemnog humora ali su je upozoravali da će vrlo teško plasirati takav film kod nas, da li mislite da za ovakav film ipak ima publike?

Od premijere u Sava centru smo dobili ogroman aplauz pa preko gledanosti koja je neobična za ovakav film, i kroz razgovore koje sam vodila sa publikom vidim da je to bio dobar potez. Nađu ovakvi filmovi put do srca gledalaca i mislim da ne treba da odustajemo, da ih treba snimati onako kako ih zamislimo i da ne mora sve da bude psovka, nasilje i ružnoća nego treba da tražimo lepotu svuda oko nas.

 

Nađa Keleris

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *