Olja Ivanjicki: ČUDNA PARTIJA ŠAHA JE ODIGRANA

Kod nas zabrana, a imamo blago koje vredi milione
20. novembra 2017.
DANAS JE SVETI ARHANGEL MIHAILO
21. novembra 2017.

Olja Ivanjicki: ČUDNA PARTIJA ŠAHA JE ODIGRANA

Olja Ivanjicki, već godinama nije među nama, ali ono što je isticala za života i danas je naša realnost: „Ako se bude pravila neka velika Albanija, imaćemo novu mapu Balkana“

 

 

Evropa je velika apotekarska vaga, jer njen zodijački znak  je u vagi. Ako jedan teg prevagne – gotovo – raspada se! Ovo je još uvek igra između onih koji su imali sve i onih koji nisu imali ništa. Kada god gledam stare mape, uvek se začudim  kako se velika država smanjivala. Kao da su granice disale – imale svoje uzdisaje i izdisaje. Pitanje je pamćenja šta je bilo čije!?

 

Piše: NAĐA Andrejević KELERIS

 

Razgovor koji smo vodile na Oljinoj terasi na Kosančićevom Vencu sa pogledom na Dunav, bio je veoma poučan i pamtljiv. Ne samo da je Olja imala umetničku viziju, već i viziju budućnosti Srbije je imala. Beše to, dakle vreo julski dan, kada je Olja prosto uzviknula:   „Ovo je država partijskih ljudi. Sele se iz jedne partije u drugu – ceo Dvadeseti vek je vek partijske države. Stranke i partije – taj naslov se ne menja!“

– Politiku shvatam kao partiju šaha. Kada mrdneš kralja ili kraljicu tada se cela tabla uznemiri. U Skupštini je odigrana čudna partija šaha. Povučeni su potezi izmeštanja kralja. Kada se pomera najvažnija figura. Naša Skupština je šahovska tabla sa crnim i belim figurama – pijunima i topovima. Imamo i kralja i kraljicu. To su za mene neke odigrane partije šaha. A, partije se igraju da jedna strana dobije a druga izgubi.Kako nam je tako nam je. Ne vredi o tome čak ni mnogo razmišljati, jer svaki dan donosi novu podelu. Bez obzira da li ona trajala godinu dana – dve ili pet. Podele su stalno u igri, isticala je Olja.

 

Na moju konstataciju da je tadašnja Vlada iznuđena od strane Zapada, Olja je zamišljeno rekla da Zapad želi ovaj prostor pre svega iz strateških razloga, i zato utiče na razmeštaj figura na srpskoj šahovskoj tabli. „Ova zemlja mora da bude još prohodnija – u komunikacijama, u putevima. Stalno se govori o Koridoru deset, a nikako da se napravi. Po onome koliko je značajan, on bi već odavno trebao da je napravljen. Da se sva snaga baci na Koridor deset. Skoro niko ne ide Srbijom. Da li zbog dugog čekanja na granici, jer carina zadržava automobile i kamione sa tovarom po par dana… To nije dobro, jer oko transporta postoji čitava infrastruktura. Čak i sela su bliža auto – putu. Sve je podređeno tom Koridoru deset, a on nikako da proradi.“

Da bi u Srbiji došlo do boljeg života, Olja je isticala da svako mora malo više da zapne. A, ovde ipak niko ništa ne radi. Svi kafići su dano – noćno puni. Svi sede na ulicama. Kako misle da žive bolje ako svi sede? Šta oni sedeći rade po čitav dan? U kafiću dan počinje i završava se. Nema ćoška koji nije otvorio kafanu. Da postoji kafić do granice sa Makedonijom, on bi bio pun. U Hong Kongu je ukinuto sedenje, nemaš gde da sedneš. Ja bi u Srbiji ukinula sedenje. To je zastrašujuća slika sedećeg naroda. Čitave ulice kod nas sede.

Sasvim je izveso da će nam Kosovo uzeti…

I tu se Srbija podelila na dva dela. Na one koji misle da je to odavno već prelomljeno, i na one koji bi Kosovo da zadrže kao redosled nekih rečenica. Ali, ako se bude pravila neka velika Albanija, imaćemo novu mapu Balkana. Mada, kada god gledam stare mape, uvek se začudim kada vidim kako se velika država smanjivala. Kao da su granice disale – imale svoje uzdisaje i izdisaje. Pitanje je pamćenja šta je bilo čije.

Kada pogledaš Rim pre dve hiljade godina – obuhvatao je ceo Mediteran, poput velikog prstena. Pomislim da li oni sada imaju prava da traže sve to natrag? Hrvati pokazuju hramove, a sve ih je izgradio Rim, a ne oni. Čak i te masline njihove je zasadio nekadašnji Rim. Disanje granica je pomeranje graničnih linija koje odvajaju neke države.

Meteorologija prva najavljuje neke promene. Od bivše Jugoslavije na kartama meteorologije nema ni jednog grada. Dakle, uopšte nije bitno kakvo je vreme u bivšoj Jugoslaviji. Nema ni jednog grada! Znači mi smo obrisani. Meteorološka karta je najveći barometar mišljenja. U Beogradu nikad nije pao ni sneš, ni kiša, ni sunce – ništa – nema ga!

Tih godina vladala je opšta pomama – kako domaćih, tako i svetskih medija o hapšenju srpskih heroja Ratka Mladića i Radovana Karadžića. Tada su nas za ulazak u EU uslovljavali njihovom isporukom Hagu. A i danas nam postavljaju nove uslove da bismo bili Evropa. Oljin komentar na to je glasio: 

– Ratko i Radovan su skriveni poput junaka u romanima Agate Kristi. Ko piše tu vrstu romana sa vrhunskom napetošću, jednog dana će napraviti film o njihovom skrivanju. To umiranje od straha, uzbuđenja i čekanje razrešenja, je cilj tog filma. Hapšenje Ratka Mladića i Radovana Karadžića je fim koji gledamo uživo već deset godina. Film se malo odužio. Nestvarno je da su oni tako skriveni. Jedni kažu – tu je. Drugi kažu – nije tu. Po meni, oni fizički nisu ovde. Telesno su u nekoj drugoj državi. Ipak bi ih neko negde video, otkucao… Ta enigma, odnosno tajna toliko dugo traje. Kakav će biti kraj, ne znamo. Jer film nije odgledan, još traje – tek smo na polovini ili trećini gledanja.

Naš ulazak u Evropu predviđen je 2020. godine…

– Evropa je velika apotekarska vaga, jer njen zodijački znak  je u vagi. Ako jedan teg prevagne – gotovo – raspada se! Možda je u vagi, jer strašan je balans koji očekuje i koji zahteva. Bila bih srećna da se ta priča već jednom završi. Da se uđe ili da se ne uđe, ali da se više o tome ne govori. Toliko mi je to dosadilo. Ne mogu to više ni da gledam ni da slušam.

Haški tribunal sve više podseća na modernu antisrpsku inkviziciju…

– Tribunal  je dugo potrajao. Nema više aktera, ni prenosa. Jedino ako Šešelju počnu suditi. Ta procedura ima  svoj tok ali prešla je svoj zenit. Jer, glavnog aktera – Miloševića više nema. U Hagu više nema glamuroznih stvari, jer generale ne mogu da nađu. Grčevito traženje Ratka Mladića i Radovana Karadžića dalo bi novi impuls. Imali bi razloga da i dalje postoje. Ovako, kada se procesi završe, ceo sud se gasi.

Uslovno rečeno, svaki rat je nečovečan. Ko god da ga vodi, gde god da se vodi, on nije ljudski rat, već neljudski sa žrtvama. Ako ne postupiš po naređenju, onda si dezerter ili onaj na kome se izvrši neka presuda ili smrtna kazna. Ako poslušaš – opet ne valja. Za ove nesretnike koji su bili u tom ratu nema rešenja. Ili su morali to da urade ili bi njima to isto uradili.

Da li će Šešelj izaći iz Haga?

– Kako mu je zapisano u životu da mu se desi, tako će biti.

Jesu li Tadić i Koštunica proamerički ljudi?

– Oni bi trebali da budu balans između dve velike sile – Rusije i Amerike. Jedna tačka oslonca na vagi. Onaj stabilan stubić koji drži dva tega u ravnoteži. Mi smo nekada bili mali posrednici. Na pola smo puta između te dve velike sile. Treba da budemo nešto na šta svako može da se osloni i da ima neku malu ispomoć. Ja bi bila dobra sa svima. Jer, diže se čitav kontigent novih snaga – to su Kina i Indija, pa i Afrika je na putu da dobije drugu vrstu svesti.

Svet nije više bipolaran, već multipolaran, jer radi se o tome ko još uvek ima najviše resursa, koji se besomučno troše na sve strane. Milijarde novih automobila ide na benzin. Tog benzina neće biti za deset godina ni za jedan auto na svetu. Pitanje je ko ima tu zadnju kap benzina? Ko će imati zadnju reč na svim energetskim resursima? Ovo je još uvek igra između onih koji su imali sve i onih koji nisu imali ništa.

 Samo Vojini filmovi

Tada je za resornog ministra kulture bio postavljen glumac Voja Brajović. Olja mi je kroz smeh rekla: „Od sada ćemo gledati samo filmove sa Vojom Brajovićem!“ Na moje znatiželjno čuđenje, dodala je:

–  Voja ima puno filmova. Sada će da ga puste da nas podsete iz svih epoha. Za glumce je to jako tužno da vide sebe od pre dve – tri decenije. Slika ne podseća toliko na svog tvorca, koliko filmovi. Oni su strašna opomena protoka života. Evo skoro je bio na televiziji Kirk Daglas. Prikazane su sekvence iz njegovih kaubojskih filmova u kojima se dere autoritativno. I onda ga vidiš u sadašnjem vremenu gde jedva govori. To je strašno!

 Na pitanje šta očekujete od Voje kao ministra kulture, rekla je da pre svega bude dobar ministar.

Od njega najviše očekujemo mi kulturnjaci. Kojadinović je mnogo uradio za galerije, a i za muzej Medijale. Koliko će to da nastavi Voja, videćemo pri prvom obraćanju za pomoć. Da li će reći da može ili ne može! Nadam se da će sve ići dobrim tokom, jer svi radimo u interesu države.

 

Tako je govorila velika Olja Ivanjicki.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *