SLOVENAC U ULOZI VELIKOG SRBINA

Sva moja sreća ali i životna katastrofa je što sam oženio najlepšu Srpkinju. Nije lako imati pored sebe remek – delo prirode, poverio mi se Stevo u poslednjem intervjuu koji smo radili.

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Nađa i Stevin „Zlatni vitez“

Malo je naših glumaca, a još manje reditelja koji zablistaju i traju šest decenija na umetničkom nebu poput Steve Žigona. Nakon ruske škole, na Bojanov poziv, došao je Steva u Beograd. Tadašnji upravnik Dedinac mu je odabirao repertoar. Razvijao se polako ali sigurno – igrao u raznim komedijama.
Od Hipolita prešao na mladog Madžbenksa, pa do Donjijera. Preko Franca fon Gerlaha, njegove najteže i najveće uloge, došao je do Robespjera, koga je smatrao za svoj glumački vrhunac.
Treba li isticati glumačko savršenstvo Steve Žigona ako se zna da je mladim glumcima „pod obavezno“ nalagao da budu savršeni.

To svoje savršenstvo potvrdio je u mnogobrojnim TV serijama posleratne produkcije: „Radionica“, „Otpisani“, „Vuk Karadžić“, „Muzikanti“, a da ne pominjem njegove virtuozne režije – „Gospođicu Juliju“, „Idiota“, „Galeba“, kojima je zadivio ne samo ovdašnju, već i moskovsku publiku.
Jedno je sigurno, po ulozi „Krigera“ iz „Otpisanih“, pamti ga cela ondašnja Jugoslavija. Prisećajući se tih dana, naglašavao mi je da se tada nije banalizovalo u šmirantski humor kao danas. Govorio je da svog Krigera ceni, jer je teško u svakoj novoj epizodi odglumiti opasnog esesovca, ako su klinci u prethodnoj od njega napravili budalu.
– Izgleda da sam bio vrlo vešt, jer su ljudi osećali da sam opasan, a nisu me mrzeli. Deca su od mene tražila potpise – da su me mrzela , ne bi.
Steva je jedini „jugoslovenski“ glumac, kome je za života posvećen film Dragana Kresoje „Stevo Žigon – to je bilo to“. Kresoje je na poetski način govorio o teatru kroz njegov život. Drag i nežan, film nosi atmosferu ne samo njegovog života, već i sredine u kojoj je živeo.
Steva je isticao da je danas sloboda stvaralaštva pretvorena u slobodu tržišta. Antitalenti pišu lascivne, pornografske, kriminalne i poročne priče, koje se dobro prodaju. Filmovi su postali limunade.
Za sebe je voleo da kaže da je do 18. godine života bio „skojevac“ svih mogućih zatvora.

U rodnoj Ljubljani sam na crnoj listi zbog ministarčića Smolea, a kada gledam ove u parlamentu, dođe mi da tražim državljanstvo tamo neke Nigerije – poverio mi se u poslednjem razgovoru.
O obnavljanju kulturnih mostova sa njegovom rodnom Slovenijom savetovao je da ne treba biti zlopamtilo, ali nije dobro što se krivci nisu pokajali.
– Zbog tih Slovenaca je počeo ovaj balkanski rat, za koji krivicu pripisuju Srbima, a krivi su oni. Mogli su da se otcepe dogovorno, ali rečeno im je da je potreban rat. Ja ni tim Slovencima, ni Hrvatima ne bih oprostio tako brzo, kao ni onom što je ubio na svadbi Srbina i dao znak da je rat u Bosni počeo. Pre ili kasnije, to će se znati. Jugoslavija je dobra ideja, i čak nije srpska, već hrvatsko – slovenska. Spasavali su se iz te pobeđene Austrougarske uz Srbe i njihove pobede i bivali pobednici. Tito je najveći ratni zločinac, pripremio je teren za ovo danas, isticao je Steva.
Na moje radoznalo pitanje da li je skoro bio u rodnoj Ljubljani, uzbuđeno je rekao da nije, jer tamo je, pre svega, na njihovoj crnoj listi, pošto je u „Politici“ reagovao na izjavu slovenačkog – ministarčića Smolea, koji je izjavio da Srbi hoće da naplate dug što su za vreme Drugog svetskog rata prihvatili izbeglice iz Štajerske koje je Hitler isterao. Tih trideset hiljada ljudi smestilo se po Šumadiji.

Napisao je Steva: „Stidim se izjave gospodina Smolea“, a u Sloveniji su preneli: „Stidi se što je Slovenac“. A, Steva se stideo što je Smole Slovenac i što je tako nešto mogao da izgovori.
Poslednjih godina svog života Steva je sve više pravio dugovečne pozorišne predstave. Čehovljev „Galeb“ u njegovoj režiji doživeo je nezapamćene ovacije u Moskvi. Jer, otišao je Steva u Moskvu s kultnim ruskim komadom i doživeo da mu Rusi kažu da su tek tada shvatili „Čajku“. Dokazao je da i teatar malog naroda može da se nosi s velikim pozorištima. Isticao je da su „Pigmalion“, „Hamlet“, „Otelo“, „Idiot“… predstave koje su živele na sceni više stotina puta.
Tajna Stevinog dugovečnog rediteljskog umeća, bila je u njegovoj dobroj školi, dobrim partnerima i što je u režiju, isticao je – ušao kao glumac, a ne kao reš pečeni diplomirani reditelj. Govorio je da je tajna i u odabiru glumaca koji su tek izašli iz škole i koji su prolazili kroz njegovu školu glume. – Bez mene, mnogi danas ne bi bili to što jesu!
Krležina „Agonija“, koju je režirao u Malom teatru u Moskvi, igrala se 218 puta. „Hamlet“ je igran sto puta. „Otelo“ u JDP takođe sto puta, a „Kandida“ 150 puta.
Isticao je da je velikih talenata uvek manje od prosečnih glumaca. Prosečni su u većini, oni se udružuju u klanove i uvek su na prvi pogled veoma jaki. Sve mogu da prevare, ali ne zadugo. Pravi talenat se probije i pored njihovih barijera. Zato su oni koji zaista vrede usamljeni.
Važio je Steva za čoveka koji se ne libi da kaže ono što misli. – Zbog mog „lajanja“, govorio je – niko mi ne daje posao, iako sam u samom vrhu. Pod Titom sam, recimo, radio „Hamleta“ devet meseci. Kapitalizam je glup, ne proizvodi proizvode, već profit. Zato „pere mozgove“ da bi ljudi oglupeli i kupovali ono što im ne treba ili ono što već imaju.
Sa Ljubom Tadićem odigrao je Jaga na Lovrjencu u Dubrovniku i ta gluma u paru, Otelo – Jago bila je za Stevu preokret. Shvatio je da treba da bude skroman u glumi. Jer, kada je video ono ogromno nebo iznad sebe, ono more što je hučalo dole, shvatio je da je sve što činimo nevažno u svemirskim prostorima. Tada se u njega uvukla neka stvaralačka skromnost, potreba da bira veoma prefinjena sredstva za svoje uloge i za odnose sa svojim partnerima.

Stevo Žigon i Nađa Keleri

U poslednjem intervjuu koji smo radili par dana pred njegovu smrt, pitala sam Stevu kako je živeo tolike godine okružen sve samom lepotom. Jer, lepota je kobna, kako za onog ko je stvara, tako i za onog ko je posmatra. Vaša žena Jelena je i danas lepotica!? Kroz smeh je odgovorio da je imao sreću, a ujedno i katastrofu što se oženio najlepšom Srpkinjom. Jer, to se plaća. Nije lako, ali je veliko uživanje imati pored sebe remek – delo prirode Jelenu i Ivanu.