APOSTOL SRPSKOG SMEHA

Otac mu je rekao da se bavi čime hoće, osim politikom: „Politika je najveća kurva – izdaće te onda kada pomisliš da te najviše voli!“

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Pre mnogo godina, otišao je još jedan kralj smeha. Ne u legendu, jer legenda je postao za života, niti u istorijske udžbenike čije su stranice rezervisane za one koji, za razliku od Čkalje, nisu ratovali samo svojim duhom. Uspeo je po prvi put da nam natera suze na oči, a da to nije bilo od smeha, već nakon vesti o njegovoj smrti. Miodrag Petrović otišao je u večnost, na tron koji mu pripada.
A samo dve nedelje pre tog tužnog dana, u poslednjem intervjuu koji smo radili za Kurir, naglasio je da svaka stvar u ovoj zemlji ima da legne na svoje mesto. Verovatno će tako i biti, ali bez njega – apostola srpske komedije. Važio je za glumca koji i kada ćuti ljudima prenosi pozitivne vibracije. Na pomen njegovog nadimka bude se euforične reakcije, kako kod onih koji ga pamte s filmskog platna, radio – talasa, TV ekrana ili s „dasaka koje život znače“, tako i kod novih generacija, koje uvek s nestrpljenjem iščekuju reprize „Pokojnika“, „Ljubavi na seoski način“, „Puta oko sveta“, „Sreće u torbi“, „Kamiondžija“, „Zajedničkog stana“, „Vrućeg vetra“, „Poletarca“, „Boljeg života“… To su samo neki od naslova u kojima nas je Miodrag Petrović Čkalja zasmejavao do suza.
A, sve je počelo onog dana kada je iz rodnog Kruševca krenuo za Beograd i kada mu je otac rekao: „Sine, bavi se čime hoćeš, budi mangup, kockaj se, napijaj se, juri ženske, samo nemoj politikom da se baviš. Jer, politika je najveća kurva – izdaće te onda kada pomisliš da te najviše voli“.
Očev savet je poslušao, od „kurve“ se distancirao. Samo o sebi, bez liderskog narcizma, umeo je da govori oštrije nego drugi. Jednom prilikom je duhovito i domišljato izjavio: „Tačno 17 dana bio sam upravnik. U stvari, v.d. upravnik, trebalo je da neko potpisuje trebovanja za eksere, za daske, za stiropor, pa sam ja bio taj. Ipak, jedno iskustvo sam stekao: nikada u životu ne bih bio upravnik pozorišta, jer raditi s glumcima, to je isto kao biti šef pakla!“
U doba najveće popularnosti, kada ga je na stadionima gledalo i po 20.000 ljudi, i kada su zbog Čkalje na TV ekranima, ulice iz večeri u veče bile sablasne, narodna milicija je morala da ga štiti od okupljenog sveta koji je hrlio samo da ga dodirne kao najveću relikviju. Pozivi za gostovanja stizali su mu iz najudaljenijih delova sveta. Čkalja se posebno sećao poziva naše ambasade iz Amerike: „Gospodine Petroviću, dođite, honorar sami upišite, možete početi od 5. 000 dolara pa naviše. Povedite celu porodicu, a Vi ne morate ništa igrati niti govoriti. Na pozornicu ćemo postaviti fotelju u kojoj ćete sedeti, narod će Vas gledati, i ništa više“.
Nije otišao, plašio se aviona. Nikada se nije pokajao što je glumi poklonio ceo svoj život. Voleo je da vidi razdraganu publiku, vesele ljude i to ga je teralo da traje i da im se nesebično daje. Živeo je za aplauz. Za ljude koji svojim talentom teraju druge da se smeju, skoro kao pravilo važi da su privatno „mrgudi“. Isticao je da mu je, kad se svetla pogase i zavese padnu, smeha malo ostajalo.

Večiti tremaroš

Serija „Kamiondžije“, sa pokojnim Pajom Vujisićem i Radmilom Savićević, postala je kultna upravo zbog nezaboravnog Paje i Jareta. Isticao je da je Radmila bila velika komičarka i da je to sasvim normalno, jer je njegova Kruševljanka. „Bila je vesela, unosila štimung u društvo, zato su je ljudi još više voleli. Paja je bio „mrgud“, koji uglavnom ćuti i psuje, ali i odličan glumac koji sebe nije umeo da sačuva“, govorio je u svom poslednjem intervjuu, evocirajući uspomene na svoje najbliže saradnike.
Iako je na „daskama koje su Čkalji penziju značile“ proveo 35 godina, treme se nikad nije oslobodio. Na svih 450 predstava „Zajedničkog stana“ osećao je kreativni strah. Govorio je da tri dana pred premijeru „nije živ, ne spava, ne jede, i samo vodu pije“.
Da njegov komičarski duh nikad nije posustajao, potvrdio je u Nišu nakon dodeljene mu nagrade „Car Konstantin Veliki“, rekavši: „Kako ja ovo primam u svojoj Srbiji, a ne u Americi, pozdraviću vas ovako: pozdravljam šefa samoposluge što mi je umesto 100 grama mesa utrapio dobru kosku, svoju komšinicu iz mlekare i poštara koji uvek i redovno donosi penziju sa zakašnjenjem“.
Iako nas je napustio u svojoj 80. godini, Čkalja nije zakasnio. Dobri ljudi uvek porane.