VEČERAS U „ATELJEU 212“ PREMIJERA „URNEBESNE TRAGEDIJE“

‘Grobari’ i Obradovića pogodili upaljačem u glavu
9. новембра 2017.
Čović: KKCZ deo SDCZ, Terzić radi 24 sata
11. новембра 2017.

VEČERAS U „ATELJEU 212“ PREMIJERA „URNEBESNE TRAGEDIJE“

URNEBESNA TRAGEDIJA, Dušan Kovačevića večeras će premijerno biti izvedena na sceni Mire Trailović u „Ateljeu 212“ u režiji Marka Manojlovića

 

Kultna predstava Zvezdara teatra “Urnebesna tragedija“ Dušana Kovačevićeva, odigrana je prvi put pre 27. godina. Tom prilikom upečatljivi lik Vasilija glumio je Danilo Bata Stojković, koji  mi je u poslednjem intervjuu poverio da je on Dušanov glumac, a Dušan njegov pisac. Jer, Dušan je prvo čitanje uvek poveravao Bati. Komad je više puta obrađivan. Ovoga puta režiju potpisuje Marko Manojlović, dok ulogu Vasilija, iz ličnih razloga, želeći da da ličnu posvetu Bati Stojkoviću, igra Branimir Brstina.

Ostale uloge su poverene: Anici Dobroj, Nebojši Iliću, Sonji Kolačarić, Amaru Ćoroviću, Katarini Žutić, Branislavu Zeremskom, Branislavu Trifunoviću i Radetu Nikoliću. 

Reditelj predstave Marko Manojlović  je na jučerašnjoj Konferenciji za štampu istakao da se Duško Kovačević na suptilan način bavio preplitanjem društvene i intimne drame junaka predstave.

„Kada se na kraju svi ti ljudi ponašaju egocentrično i surovo na kraju predstave, posledica toga što čine je dete koje se pita ‘Ko sam ja’. To je emotivna spona sa komadom zbog kojeg sam pristao da ga režiram. Na to pitanje do dan danas nije odgovoreno. Taj novi svet koji je morao biti stvoren posle ovoga što se raspao u kojem bi živeli ti mladi ljudi, nikada nije zaživeo. To pitanje i dalje lebdi u vazduhu oko svih nas“, kazao je Manojlović. 

On je dodao da su iz Jugoslavije nastali mali svetovi koji se nikada nisu definisali.

„Mladi ljudi danas nemaju odgovor na to Duškovo pitanje ‘Ko sam ja’ sve do danas. U ovom komadu postoji osećaj kolektivnog haosa i neprijatnosti… Naročito na njegovom kraju. Upravo taj neuhvatljivi osećaj bio je najznačajniji zadatak za glumce da ga iznesu na sceni“, kazao je Manojlović.

Branislav Trifunović je naglasio da je 1990. godine imao 12 godina, baš onoliko koliko ima dečak Neven u komadu.

„Te 1990. godine je počelo da se zakuvava u nekadašnjoj Jugoslaviji i ja sam imao isto pitanje kao i on ‘Ko sam ja’. Sve to je aktuelno i danas jer klinci postavljaju sebi ista pitanja kao i tada. Sada imam 40 godina i svestan sam da nam se zemlja razbila i da se zapravo ništa nije promenilo“, kazao je Trifunović. 

On je napomenuo da smo 1990. godine razbijeni. „Nije nam samo država razbijena već smo razbijeni kao ljudi. Razbijeni smo kao pojedinci i to se neće nikada popraviti. Ova zemlja se raspala jer su se ljudi raspali i svaku glupost smo zaslužili jer smo je sami uzrokovali. Glumci samo mogu da ukažu na društvene anomalije nikako da ih rešavaju što mi sada i činimo.“

Anica Dobra je istakla da se u predstavi čija je premijera zakazana za večeras postavlja pitanje ko je zapravo lud.

„Da li su se ljudi u ludnici zaštitili od ludila ili su ovi normalni spolja u stvari mnogo luđi? To su pitanja koja postavlja Kovačevićev komad i nešto mi se čini da danas nemamo odgovor na to pitanje. Više nemamo pojma da li je ludilo uzrok ili posledica, ali je važno da ga živimo“, kazala je Anica Dobra.

„Urnebesna tragedija“ je pozorišni komad koji je svoju praizvedbu doživeo početkom devedesetih godina, a ubrzo potom i svoju filmsku verziju. Kao i većina drama Duška Kovačevića, dešava se u našoj, vrlo prepoznatljivoj, ali naopačke izvrnutoj stvarnosti u kojoj  poigravanje komičnim paradoksima između privida i stvarnosti zaista prelazi u urnebesno.

Otac, odnosno deda, narodni heroj onog rata, ipak problematične prošlosti, posle godina provedenih u ludnici dolazi pravo sa sopstvene svadbe i novom mladom, takođe pacijentkinjom ustanove za mentalno obolele, u posetu svojim naslednicima. Kum novopečenim mladencima je upravo i njihov doktor koji pokazuje više razumevanja za nenormalne nego za ove normalne. Naslednici, iako zvanično bez dijagnoze, već su, pritisnuti problemima i svojim nerešenim porodičnim odnosima, istrošenih živaca i prilično napeti, nespremni za susret sa bolesnicima. Odjednom, ova naizgled uobičajena  porodična priča u koju su uključeni otac, maćeha, njihov doktor, sinovi, snaje, i  najmlađi potomak, dvanaestogodišnji Neven, kroz komične, duhovite, apsurdne pa i tragične situacije, otvara pitanja porekla, generacijskog nasleđa, krivice i identiteta.

Ovo je komad u kome niko nikog ne razume, pa ni sebe samog, u kome se ne zna ko je luđi, ovi dijagnostifikovano ludi i kao takvi hospitalizovani, ili ovi slobodni;  komad koji se bavi i nama i stvarnošću u kojoj se ne zna gde počinju zidovi ustanove za mentalno obolele i da li su ludi unutra ili, zapravo,  napolju. Ceo taj urnebesni haos gledamo očima dečaka Nevena koji pokušava da odgovori na pitanje „Ko sam ja?“.

 

NAĐA  A. KELERIS

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *