GLUMAC TIHOMIR – TIKA STANIĆ: APSOLUTIZAM JE OLIČENJE SRPSKE VLASTI

Dejan Savić: Glavni cilj nam je osvajenje prvog mesta!
16. јула 2017.
OD DANAS PALIĆ U BEOGRADU
17. јула 2017.

GLUMAC TIHOMIR – TIKA STANIĆ: APSOLUTIZAM JE OLIČENJE SRPSKE VLASTI

U razgovoru za Avalainfo.net Tika Stanić priča o svom „hodu po mukama“ u produkciji i apsolutizmu koji je oličenje srpske vlasti

Razgovarala: NAĐA Andrejević KELERI

 

U dosadašnjoj glumačkoj karijeri, Tika Stanić je tumačio brojne istorijske ličnosti: Dositeja, Steriju, Crnjanskog, Andrića, Pekića… Ali, mnogi u njemu i danas vide Aleksandra Obrenovića iz domaće serije „Kraj dinastije Obrenović“!? I sam se, kako kaže – u kritičnim situacijama predstavlja kao „onaj što je igrao KRALJA“. Ne samo da ima veliko glumačko iskustvo, već se pokazao i kao uspešan producent. Producirao je : „Turneju“ – G. Markovića, „Neprijatelja“ – D. Zečevića, „Neke druge priče“ – Ane Marije Rosi, „Falsifikatora“ – G. Marković, „Top je bio vreo“ – Bobana Skerlića, „Balkan film“ – producentska kuća iz RS Kozarske Dubice je i koproducent filma „Mali Budo“ koji je radio njegov mladi saradnik Vladimir Kordanović.

Pre dve godine, počeo si snimanje igranog filma „Jasenovac“ i to u austrijskom gradu Inzbruku u kojem je rođena Dijana Budisavljević Obekser, ali si odustao zbog nedostatka novca…

– Srpska pravoslavna omladina Inzbruka je pomogla da od grada Inzbruka i gradonačelnice Kristine Opic Plorer, dobijemo sredstva potrebna za ovo snimanje. Inzbruk sam izabrao jer je tamo rođena i sahranjena Dijana Budisavljević Obekser, koja je humanitarnim radom od 1942. – 1945. godine, zajedno sa svojim saradnicima spasila (od sigurne smrti) 12 000 dece iz koncentracionog logora „Jasenovac“. Moj film prati sudbinu dve devojčice Brigite Knežević i Jelene Radojčić koje su povodom snimanja posetile grob svoje spasiteljke.
Odrastao sam 12 kilometara od samog logora Jasenovac, u Kozarskoj Dubici. Celog detinjstva sam slušao priče o Jasenovcu od majke i rođaka. Čak sam i upoznao ljude koji su preživeli boravak u tom jezivom logoru. Film je trebalo da bude moj moralni dug prema njima, ističe Stanić i dodaje da je  za sada odustao od snimanja filma o Jasenovcu.

Borio sam se deset godina da ekranizujem priču o najvećem srpskom stratištu, ali nijedna institucija nije zainteresovana za to. Žao mi je zbog toga. Napisao sam scenario, počeo snimanje, ali je sve tu stalo. A ja ne mogu ovo da izguram sam. Nemam snage, a ni energije da se dalje borim. Potrebno je 2.320.000 evra da se snimi film. Deklarativno mi svi pružaju podršku, ali niko ne daje pare. Nadam se da ću ovaj film jednom ipak snimiti.

Na vodećim mestima države, danas su zaštićeni režimski ljudi, ovenčani „doktorskim titulama“. Koliko je tvoja priča o ocu „falsifikatoru“ uticala na ove današnje falsifikatore diploma i doktorata?

– Da bih se kvalifikovao da snimim ovaj film o Jasenovcu, realizovao sam nekoliko igranih filmova i imao sam sreću da prvi od njih bude „Turneja“ scenariste i reditelja Gorana Markovića. Radeći taj film došli smo na ideju da priču o mome ocu (koji je dva puta bio u zatvoru zbog toga što je delio svedočanstva o završenoj OŠ ljudima koji ometeni ratom i drugim okolnostima nisu uspeli da je završe), iskoristimo kao početnu ideju za fim „Falsifikator“. Taj film dovodi u pitanje ne samo kompetentnost današnje vladajuće elite, već relativizuje istinitost nostalgičnih sećanja na srećan život u komunizmu, kada je o svima nama brinuo plemeniti Josip Broz Tito.

Šta jednog uspešnog glumca navede da se bavi produkcijom, kad je doći do para mukotrpan i težak posao!?

– Produkcijom se naravno kao (profitabilnom delatnošću) bave razni „sposobni i na sve spremni ljudi“ – kako kod nas tako i u svetu. Veliki problem ličnog ukusa tih producenata i opredeljenosti države i društva da estradizuje sve segmente naših života, dovelo je do poplave projekata u kojima je meni lično – stid da učestvujem. Da bih se bavio temama koje me interesuju i na način da se moji potomci ne postide mog dela, bio sam primoran da se okušam kao producent. Veliki problem obezbeđivanja para za moje projekte ipak nije uticao na kvalitet i produkcione standarde mojih filmova. Moj privatni život i život ljudi iz mog okruženja – trpe zbog svega toga, ali to je cena koju očigledno moram da platim i na to sam bio spreman od samog početka. Priznajem, nisam znao da će biti ovako strašno!

U dosadašnjoj glumačkoj karijeri, tumačio si brojne istorijske ličnosti: Dositeja, Steriju, Crnjanskog, Andrića, Pekića… Ali, mnogi u tebi i danas vide Aleksandra Obrenovića!?

– Moj pokojni prijatelj Petar Kralj rekao mi je uoči snimanja serije „Kraj dinastije Obrenović“ da je to uloga koja se dobija jednom u život – ako glumac ima i veliku sreću. Nisam mu tad do kraja poverovao, ali sad znam da je bio u pravu. I sam se još uvek u kritičnim situacijama predstavljam kao „onaj što je igrao KRALJA“ , a ljudi me u raznim situacijama tako i oslovljavaju pa kažu: „Evo ga KRALJ!“ Moja je sreća što sam posle toga radeći razne uloge u pozorištu i na filmu skoro i zaboravio i na tu ulogu i tu seriju, i što i sada razmišljam samo o onome što me čeka da uradim.

Umetnost  je „striptiz duše“, i nije slučajno što mi se pokojni Pepi Laković u poslednjem intervjuu poverio: „Ne smeš da popiješ toliko da te ujede pčela za jezik pa da ne znaš šta govoriš“. Postoji li „mera“ za piće pre izlaska na scenu? Ako se ne varam, jedno vreme si svaku ulogu u pozorištu igrao kao da je igraš „poslednji put“!?

– Ja sam do pre 14 – 15 god. toliko pio alkohol da mi je svako veče u svim ulogama osnovni cilj bio da ne padnem pijan na sceni. Izgleda da se to nije baš toliko primećivalo, jer sam ipak napravio i do tad zavidnu karijeru. Izgleda da mi je talenat ( u ovim godinama smem da se pozivam na talenat, jer on mi sad bez znanja i iskustva ne bi mnogo vredeo), nije dozvoljavao da propadnem i uvek bih na samoj ivici provalije našao snage da se otreznim i odigram to što se od mene očekivalo. Ponekad sam iz straha da me ne uhvate i preterivao u izrazu, ali sve je to divna prošlost.

Koliko je tačno da glumcu ponekad naudi velika slava, popularnost, pogrešan izbor uloga. Da sve ono na čemu mu drugi zavide – na kraju karijere se uspostavi kao velika greška…

– Imao sam sreću da se još na Akademiji oženim jednom divnom devojkom iz Belgije. Zahvaljujući životu sa njom i odlascima u Evropu, shvatio sam da ni jednu našu veliku zvezdu osim Bekima Fehmiuma niko ne zna. Svest o ograničenosti slave i lokalnoj popularnosti velikih zvezda kojima sam se kao dečak divio, pomogla mi je da se rasterećeno i opušteno igram unutar ove profesije koja je zaista divna ako čovek nema ambicije koje su u neskladu sa talentom.

Sve češće se može čuti da je količina neobrazovanosti i nepismenosti najveća baza za sve nesreće koje su nas zadesile poslednjih godina…

– Ja sam rođen u školi. Otac mi je bio učitelj. Nikada neću prestati da verujem da je obrazovanje i kultura preduslov za srećni i bolji život i društva i svakog pojedinca. Ne uslov, nego preduslov. Ja verujem u progres i u to da svet iz dana u dan postaje bolji, a to što mi  trenutno ne pratimo te trendove, neće svetu nauditi, jer nas je isuviše malo, i sami ćemo postati žrtve zanemarivanja tih preduslova.

Srpskom prestonicom gladni i odrpani ljudi preturaju po kontejnerima. Koliko te pogađaju ti prizori?

– Ja lično pomognem koliko mogu svakom ko mi pomoć zatraži, jer čim je traži – znači da mu je potrebna. U detinjstvu smo svake godine bili plavljeni i vrlo dobro znam kako je čovek nemoćan pred vodenom stihijom i prirodom uopšte i kako solidarnost ne samo u tim prilikama, nego uopšte – čini ljude ljudima.

Koliko je dobar apsolutizam: kako u državi, tako i u pozorištima?

– Apsolutizam samo kratkoročno hrani sujetu apsolutiste i stvara mu privid da je lepši, bolji i pametniji od svih. Srećom po nas, a tragično po njega – sve to brzo prođe. Ponekad potraje i dva – tri mandata, ali šta je to – samo tren!?

Status Kosova je bolna tačka svih Srba. Kakav stav zauzimaš po tom pitanju?

– Često odlazim na Kosovo. I kad god odem profitiram! Letos sam na primer u manastiru Gračanica na freskama sreo svoje rođake. U manastiru Draganac svoje istomišljenike i prijatelje. Lepota srpskih manastira, lepota predela i ljudi, njihove svesti da su ostavljeni i prepušteni milosti Božjoj, meni lično daje snagu i veru da izdržim u ostvarenju svojih ambicija kako umetničkih – tako i životnih.

Zatekao si se u Štutgardu na Vidovdan kada je S. Milošević odveden u Hag i bilo ti je krivo. Znači li to da ti je drago što se iz Haga, kao moralni pobednik vrati0 dr Vojislav Šešelj!?

– To sa Hagom je jako kontraverzna situacija. Prvo su tamo otišli oni koji su koliko se sećam, potpisali tu saradnju i učestvovali u uspostavljanju tog suda. Pošto očigledno kao narod nismo bili sposobni da uspostavimo mehanizme koji bi razdvojili dobro i zlo i sami sudimo onima koji su u naše ime činili zločine, zadesila nas je i ova nepravda – kao jedna od mnogih koju smo nečinjenjem doživeli.

Bio sam protivnik politike koju je provodio Slobodan Milošević, a sticajem okolnosti u Nemačkoj sam prenos njegovog hapšenja gledao sa njegovim nekadašnjim sledbenikom i prijateljem – on se radovao i seirio, a ja plakao! Se la vi – mon a mi! Plašio sam se da će i Šešelj tamo umreti!

Srbi su danas u raskoraku između Vašingtona i Moskve. Smatraš li da je dobro što je Vladimir Putin i dalje uz Srbiju, s obzirom da vlast vapi za ulaskom u EU!?   

–  Plakao sam od sreće kad sam pre dve godine prvi put kročio – na Svetu rusku zemlju u Sankt Peterburgu. Odrastao sam na ruskoj literaturi, ali zar i oni nisu Evropa!? Ja već decenijama verujem da živim po propisima EU i radovaće me kad naša zemlja ispuni i formalno sve uslove za pridruživanje.

Koja je to upitna rečenica koju bi voleo da čuješ, a niko ti je ne postavlja!?

– Koliko para ti treba da snimiš taj JASENOVAC i na koji broj računa da to uplatimo!?

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *