Svi se plašimo bolesti, pre svega zbog laži i predrasuda sa kojima živimo. Na Balkanu je sramota biti bolestan! Ko se razboli on je kriv, kao da sam opljačkala banku ili ubila neko nedužno stvorenje.

Razgovarala: Nađa Andrejević Keleri

Omiljena srpska glumica Eva Ras je pre pola veka napravila bum u svetskoj kinematografiji sa filmom Dušana Makavejeva „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ (1967) postigla je svetsku slavu. Njen lik „Njujork tajms“ opisao je rečima: „Nova zvezda ukazala se na istoku, njeno ime je čistota erotike, Eva Ras je simbol jedinstvene lepote savremene evropske žene!“

Zato je najpre pitam – kako se oseća mlada glumica na pragu svoje karijere sa svetskim oreolom popularnosti!?

– Film nikad nije bio zabranjen u Jugoslaviji ali nije bio ni omiljeni film režima. Makavejev i ja bili smo pre premijere u zemlji na Kanskom festivalu gde smo bili mega zvezde iako naš film nije bio u zvaničnom programu. Dnevno je bilo nekoliko projekcija i po zidovima festivalskih kancelarija stalno su kačili i potpisivali peticije, tražeći nove projekcije. Oni koji film nisu gledali a čuli su da je Makavejev napravio fantastičan film koji je na granici dokumentarnog i duhovit ali sa jakom društvenom kritikom i glumicom u glavnoj ulozi koja je lepa kao Brižit Bardo a genijalna kao Djulijeta Masina, Felinijeva supruga. Ceo Kanski festival je proticao u znaku našeg filma a kad smo se vratili u Beograd saznali smo da je neko, u našem odsustvu održao premijeru filma, koja je propala! Makavejev je organizovao novu premijeru i za kratko vreme bilo je preko sto hiljada gledalaca u Beogradu i niko više nije mogao da zaustavi uspeh filma. Ali, da nismo mogli uživati u uspehu – nismo, jer proganjanje u potaji i smicalice su se nizale i na kraju Makavejev je napustio zemlju. Sedam godina se nije vraćao ni u posetu, a kad se vratio mnogi su uspešno svrdlali protiv njega i on je ponovo otišao. To što ja nisam otišla, može da se objasni tako što sam ja volela da prkosim.

Nedavno si dobila ulogu u filmu “Saga o tri nevina muškarca”, koji je rađen u britanskoj produkciji. Kontroverzni scenario po kojem igraš ljubavne scene s pet decenija mlađim kolegom Momčilom Otaševićem izazvao je polemiku u javnosti…

-U januru će film biti prikazan u bisokopima širom Srbije. Zaista igram pohotnu babu što je jako dobra ulogu u tinejdžerskoj komediji. Bilo je i na snimanju zabavno sa mojim partnerom Momčilom Otaševićem, on je mlad ali već zna da ako nije urnebesno na snimanju, neće biti komično ni publici. Mi smo se svojski zalagali na snimanju da se to ne desi.

Kada se na setu pojavio mladi glumac Danilo Babović, zbog čega si mu se izvinila što mora ljubavnu scenu da igra sa tobom – babom od 75 godina?

-Htela sam da ga ohrabrim i oslobodim straha, jer bi se on mene plašio i da smo neku neviniju scenu imali. Kod nas glumaca postoji nepisano pravilo da se divimo našim ostarelim kolegama, a ja nisam samo 50 godina starija od njega, nego sam već skoro 60 godina i glumica, pošto je trebalo komiku da ganjamo za scenu, ja sam ga, izvinuvši mu se, okuražila. Rekla sam mu – koliko on poštuje moju starost da i ja poštujem njegovu mladost i da se ne libi ničega, da radi sve što mu se čini da će biti dobro za ulogu. Naša scena je ispala zaista smešna I dobra što mogu da urade samo dva ravnopravna glumca.

U februaru je bilo dve godine otkad više ne psuješ, jer vrhunski političari u Srbiji neprekidno proklamuju da građani moraju biti pristojni. Rekla si da ne bi htela da te u starosti vešaju na Terazijama samo zato što psuješ?

-Nisam prestala da psujem posle učešća u rijalitiju gde sam i psovanjem šokirala tobožnje intelektualce koji javno ne psuju samo u potaji, pa su me blatili gde god su stigli, što mi ništa nije značilo. Prepala sam se kada je ministar kulture izjavio da Narodno pozorište ne može da igra Sinišu Kovačevića, jer u njegovom novom komadu ima puno psovki. A, Siniša Kovačević je najveći živi dramski pisac u Srbiji. Napisao je ‘’Veliku dramu’’ koja se izvodi godinama i ne postoji bolja drama u srpskom pozorištu. Ako bezimeni ministar može njegov talenat da zaustavi zbog psovke, pomislila sam da mene mogu i da ćorkiraju, pa sam se skinula sa psovanja, mada vidim da cela planeta psuje i dalje ali ja više ne! Naša se kulturna politika svodi na to da zbog uzvišenih ideja, život mora da se briše iz umetničkih dela a ako njih pišu umetnici onda i oni moraju da postanu nebeska bića koja ne psuju a nemaju ni druge ovozemaljske potrebe. Da nema američkih serija, naš svet na Balkanu ne bi znao ni za orgazam ili da erekcija može da izostane, da vulva može da oboli i rode ne donose više bebe.

Nakon otimanja Kosova, bombardovanja i svih golgota kroz koje je prošao srpski narod, ovih dana albanski premijer Edi Rama citirao je u Nišu srpskog nobelovca Ivu Andrića i privrednicima poručio da “ne levitiraju između straha i nade”. Šta to treba da znači za Srbiju?

-Meni se čini da se Edi Rama narugao srpskim političarima i onima koji su izgubili Kosovo i onima koji ne uspevaju da nadju način da povrate Kosovo.

Svih ovih godina, pored glume ti Evo slikaš i pišeš. U kojoj ulozi si najviše svoja: glumačkoj, slikarskoj ili spisateljskoj?

-Isti Siniša Kovačević je još 2000. godine napisao u recenziji za zbirku pripovedaka ‘’Sa vrha mesečeve planine gledala sam svoj okrugli grob’’ da je očaran mojim pripovetkama i da me više ne smatra glumicom koja piše nego spisateljicom koja je toliko značajna na srpskoj literarnoj sceni da je reditelji angažuju i za glumačke uloge.

Zadivljujuće je koliko si Evo aktivna i sa koliko energije živiš život koji te ni u jednom trenutku nije mazio. Odakle crpiš toliku energiju?

-Što me više osporavaju i gaze ja imam potrebu da pokažem da nisu u pravu. Svima savetujem uvek da se suprotstavljalu ako ih nipodaštavaju. Od pohvala i nagarada se ne živi, ali od dokazivanja se radjaju romani, divne slike, filmovi…. Sve što radim je dokaz da sam živa a kad sam već živa onda prihvatam sve uloge koje mi nude, pišem romane, kačim slike po planeti. Radim kao da mi nije 76. godina, a to mogu dok sam živa, prestaću tek kad umrem.

Više od deset godina te leče od kancera, a lečenje ima mnogo loših posledica. Od zračenja ti je stradao probavni trakt i skoro ništa ne možeš jesti. Zamenila si dan za noć…

-Moja je sreća što sam još za vreme opakih terapija shvatila da se moram prilagoditi novonastaloj situaciji i nisam htela da se posvetim lečenju, već sam se pravila da nisam ni bolesna, da je to samo pogrešna dijagnoza. Niko ne može da živi bez hrane a ja kako nisam znala kako će moje telo da reaguje kad jedem, nisam danju jela da bih mogla da idem i radim, već bih jela noću kad sam bila u kući i do ujutro bih se nekako dovela u red. Udarala sam recke od čega mi je bilo loše i to nikad više ne bih jela. Jedva da je preostalo nešto na spisku što mogu da jedem. Glavna hrana mi je postalo kozje mleko razblaženo sa vodom i plazma keks. Navijam sat noću da zvoni na svaka dva sata kako bih pojela dva keksa i popila pola šolje mleka. I, živa sam i bez sarme i prasećeg pečenja. Svi se plašimo bolesti, pre svega zbog laži i predrasuda sa kojima živimo. Na Balkanu je sramota biti bolestan! Ko se razboli on je kriv, kao da sam opljačkala banku, ili ubila neko nedužno stvorenje. Pošto sam ja iz javnog života dižem glas protiv takvih shvatanja. I bolesni imaju pravo na život. Svi smo slušali kako zdravlje nije ništa a kako je sve bez zdravlja – ništa. To nije tačno. Niko nas nije učio da instant shvatimo kad obolimo da možemo I bolesni da živimo dok je to moguće, do poslednjeg daha, dok nas ne uzme k sebi On koji nas je stvorio. Kad se razbolite onda odjednom vidite kako mnogo ljudi oko vas boluje, kako je pola stanovništva kugle zemaljske zdravo a druga polovina živi sa svojim bolestima jer može se živeti I bez zdravlja.

Dosta vremena provodiš na društvenim mrežama. Sasvim je sigurno da ate fejsbuku rekorder u lajkovima? To potvrđuje ate ljudi prate, podržavaju I vole, zar ne?

-Malo tvitujem kad ustanem, pogledam na fejsu ko šta kaže, šta su novosti i dodam ono o čemu ja mislim, pročitam onlajn novine, sve je to zabavno. Iz američkih novina možemo saznati i to da oni ne samo da psuju nego i prde, da se Angelina Džoli ljutila čak i na šofera koji ih je vozio kad bi Bred Pit prdnuo i da je to, izmedju ostalog, bio povod i za razvod. Ne znam kako je moja generacija preživela bez svih tih znaimljivosti, pa kablovske televizije,turskih serija i interneta. Ne znam kako nismo izumrli od dosade, sada smo okruženi čudesima i niko ne treba da se dosadjuje. Vidim po ulicama mlade ljude kako se osmehuju dok nešto klikću po svojim pametnim telefonima, deluje kao as u svi srećni.

Zoran Radmilović je uvek isticao da su glumci izvođači glumačkih radova. Kod tebe je obratno – šta god radiš uvek prikazuješ vlastito viđenje sveta.

-Komunjare su prosule parolu da su glumci nedužni, njih su oslobodili krivice da su odgovorni za idejna zastranjenja filma. Na taj način su devalvirali glumačko zanimanje. U tim vremenima lov na veštice – ja sam se stavila na stranu veštica i graktala na sav glas da sam odgovorna za svaku svoju ulogu, da me niko ne može nagovoriti da igram ulogu koja ne odražava moje stavove. Uzalud, mene su kaznili tako što me nisu kaznili, kao da sam bila nevidljiva, nepostojeća, beznačajna. Nisu uvažavali moje reči uz to ni uloge nisam dobijala dok me posle velikog uspeha ‘’Ljubavnog slučaja’’, tek nakon dve godine pauze angažavoa Saša Petrović za film ‘’Biće skoro propast sveta’’.

Prošle godine je film Strahinje Savića “9 dana”, u kojem igraš glavnu ulogu nagrađen Gran prijem u Los Anđelesu i zahvaljujući toj nagradi, bila si gost kod Ognjena Amidžića u “Amidži šouu“, gde babe nikad ne gostuju!?

-Uspeh i nagrade i babama otvaraju vrata i onda svet vidi da su i babe zanimljive. Bila je to divna emisija, mladi reditelj Strahinja Savić i njegova odrtavela glumica u zabavnoj emisiji, i posle godinu dana još se pominje emisija, a tog dana je Ognjen slavio i rodjendan.

Rano su te napustili suprug Radomir Stević Ras, koji je bio istaknuti slikar i ćerka Kruna. Stalno ističeš da želiš što pre da im se pridružiš, čak i u Farmu si otišla sa željom da u njoj umreš. Zar nije svakome svoj život svetao i treba da ga proživi po volji Božjoj ?

-Zato sam još tu jer je i moj život svetao i trudim se da ne uvredim Boga. Iako sam u žalosti za mojim najmilijima, sve činim da ne budem luda Nasta. Ponašam se kao sav normalan svet oko mene: radim, kupam se, uredno šišam kosu, sečem nokte, glancam cipele, peglam crnu odeću. I, naravno – čekam da kucne čas kad ću im se pridružiti.

Postoji jedna anegdota o slikama koje ste prodali Bilu Gejtsu (Bill). Čovjek kojeg je on poslao da kupi Vašu sliku rekao Vam je da o tome ne smete govoriti, a Vi ste o tome odmah, iz inata, progovorili na sav glas.

-Ne može šut s rogatim! Meni je to bilo komično da sam takav kontrakt potpisala, i da su oni poverovali da ću se držati ćage. Mi ovde svašta potpisujemo, a ipak radimo kontra i nikom ništa. Tako je u državi koja nije pravna.

Za vreme Titove crvene diktature, dospela si na crnu listu kao zvezda filmova crnog talasa, što je značilo da te nisu smeli angažovati ni na sceni, ni na filmu, niti na televiziji. Tada si rekla sebi: “Ne moraš biti glumica, oko tebe život pršti od svakojakih nedaća, opisuj sve što vidiš, to pisci ne rade, oni više vole da stave prst na čelo i da izmišljaju šta bi bilo zgodno za čitanje.’’ Tako si postal i hroničar vremena u kojem živiš.

-I sada tako mislim da nije važno šta čovek radi, važno je da živi od svog rada. A, da li je baba sera ili uvažena glumica, ipak su podjednako velike i male, jer nema velikih i malih, to su zablude koje šire nadmeni ljudi koji bi voleli da su oni nešto više od drugih. Bog nas je stvorio da smo pred njim svi jednaki.