LEŽERNI PROFESIONALAC

U ulogama polusveta Bora se osećao kao kod kuće. Da bi ih što originalnije odglumio, nije se libio da neko vreme živi u ciganmali.

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Bard srpskog glumišta Bora Todorović, bio je jedan od retkih glumaca koji je znalački ulazio „pod kožu“ polusvetu. Potvrdio je to kao Đenka, Laki, Jelenče, ciganski kum… O antologijskim filmovima srpske kinematografije da i ne govorimo. Replike iz „Balkanskog špijuna“, „Maratonaca“,“Profesionalca“ ušle su u svakodnevni žargon, kako starijih i srednjih, tako i mlađih generacija.

  Da bi ih što originalnije odglumio, nije se Bora libio da neko vreme živi i u ciganmali. Taj suživot sa polusvetom, urodio je i te kako plodom, jer je za neke od tih uloga pobrao najveće glumačke nagrade.

Ne treba da čudi što se filmovi u kojima Todorović igra repriziraju po ko zna koji put, izazivajući radost i smeh kod gledalaca, a omakne se i poneki uzdah kod dobro držećih dama.

                Sećam se da je u poslednjem našem razgovoru bio vedar i nasmejan, glumački vešto je prikrivao bore na svom licu i prisećao se  da je prvu veliku ulogu u pozorištu odigrao u predstavi „Arsenik i stare čipke“, a na filmu kod Žorža Skrigina, nakon čega ga prate uloge „polusveta“.

Nije krio Bora da su mu uloge sa beogradskog asfalta veoma bliske, jer tu je rođen, tu je odrastao, pa je i sam pripadao tom svetu. U tim ulogama osećao se kao „kod kuće“. Kako to obično biva, ako dobro odigra jednu ulogu iz tog faha, glumac postaje žrtva rediteljske predrasude i nikom drugom do njemu ne nude taj polusvet, već obično kažu:

„Ti ćeš to dobro odigrati“. Prosto te ukalupe.

Za maestra likova Aleksandra Popovića važio je Bora još od „Krmećeg kasa“, ali slab je bio i prema tekstovima svog kuma Dušana Kovačevića. Uloga Belog u komadu „Lari Tompson“ zadesila ga je posle desetogodišnje pauze koja je usledila zbog kako mi se poverio – zamora glumačkog materijala.

– Igranje na sceni iz večeri u veče je užasan psihički i fizički napor, koji ne može dugo da se izdrži. Otišao sam u slobodnjake da se odmorim i na miru pogledam iza i ispred sebe – objašnjavao je Bora.

Obično kažu da je ležernost bila stil Borine glume, ali i tajna njegovog glumačkog trajanja! Međutim Bora je naglašavao da je ležernost samo baza na koju tek treba da se stavi neka glina, da bi se uobličio lik koji se igra. Ona je u stvari belo platno na koje treba da se nanesu boje i senke, kako bi se formirao portret. Iskreno se nadao da u njegovom slučaju ležernost nije osnovna i jedina.

Miljenik žena

Na moje pitanje – može li se reći da je ljubav svetlost života – odgovorio je bez razmišljanja:

– Može da se kaže i svetlost i pesma, jer ljubav je suština života. Ljubav je ambivalentno značajna za život svakog muškarca. Ljubav prema ženi održava te na svim životnim poljima!

Kao javna ličnost, Bora Todorović je oduvek bio miljenik ženskog dela publike. Žene su ga na svakom koraku vukle za rukav, tražeći autogram. Prisećao se kako je jednom prilikom jednoj navalentnoj obožavateljki rekao: „Šta će ti autogram, kad možeš da me imaš celog“?!

Inficirani glumom

Todorovići su porodično „inficirani“ glumom. Borina sestra, legendarna Mira Stupica, bila je uzor mnogim mladim glumicama koje su smelo zakoračile u svet glume, nadajući se da će štrpnuti bar deo njenog glumačkog neba. U njegovom sinu Srđanu – Žiki Todoroviću, starije generacije sve više prepoznaju Borin stil glume iz mlađih dana. Starija kći Dana, koja je studirala glumu u Americi, takođe nastavlja očevim stopama…

– Prosto smo se međusobno inficirali glumom, dobro je da se to pokazalo kao pozitivna infekcija. Ja sam se inficirao od Mire, Srđan od mene, nadam se da će i Dana poći našim putem. Ona je vrlo nadarena devojka. Iako bi volela da živi ovde, treba malo i da joj se posreći – isticao je Bora Todorović.