BEZ KRALJA NE VALJA, BEZ PERE NE MERE

Nemci se pitaju: Zašto Tači iritira svoju „veliku braću“?
19. marta 2017.
STIGLI SMO DO ČETVRTE NEDELjE VASKRŠNjEG POSTA: Evo šta morate da znate o njoj!
20. marta 2017.

BEZ KRALJA NE VALJA, BEZ PERE NE MERE

Nađa i Petar Kralj

BEZ KRALJA NE VALJA, BEZ PERE NE MERE

Ljubitelj dobre kapljice i veselog društva, znao je da keže: „Ako je piće porok, onda sam strašno poročan“

 

Piše: Nađa Andrejević Keleri

Ne samo što su ga po prezimenu oslovljavali sa „kralj“, već je Pera Kralj i u svom glumačkom esnafu bio pravi kralj. U likovima koje je igrao, osećao se kao „svoj na svome“. Ni nakon četiri ipo decenije, nije se predavao, već je do poslednjeg daha, iz večeri u veče igrao: „Doktora Šustera“, “ Tolu Manojlovića“, „Svetog Georgija, „Karolinu Nojber“… Nikad nije odbijao dobro društvo, niti ulogu koja mu prilegne za srce. Zato ne treba da čudi što je pre par godina, donkihotovski ušao pod kožu i kopljonoši Sanču Pansi.
Nagrada se nadobijao, ali mi se poverio da mu je ipak najdraža nagrada publika koja još ima strpljenja da ga gleda i sluša. Biti glumac tolike decenije, znači biti potreban ljudima ne samo na pozornici, već i na ulici, u razgovoru, u bifeu… U tome je zapravo bila tajna njegovog trajanja. Jer, uzrečica da „bez Kralja ne valja, bez Pere nemere“, i danas se može čuti po pozorišnim kuloarima. Starijim kolegama glumcima Pera strašno nedostaje.

– Tu vrstu šale upražnjavaju zbog rime. Igra reči je u pitanju, a ne moja neophodnost… Mada, još uvek nismo postali nepotrebni, vidim to po ljudima koji dolaze u pozorište, sreću me na ulicama… Ma, gde mrdnuo, a još uvek mrdam – govorio je Petar Kralj.

Važio je Petar za hedonistu i boema, ljubitelja dobre kapljice i veselog društva. Ali, isticao je – ako je piće porok, onda je strašno poročan. Voleo je da se uz druženje s ljudima opusti uz piće. Obožavao je i sport. „Pije, puši i juri ženske“ – to su klasični poroci koje je pamtio kao dete. Govorili su: “Nemoj s njim da se družiš – on pije, puši i juri ženske”, to su bila obeležja loših momaka onda, a valjda i sada.
Iako je Petar bio vesele prirode, širokog duha, kada sam ga pitala koliko je zapravo tačno da se usred svakog smeha baškari velika tuga, odgovorio je:

– Tuga je neizlečiva bolest. Čovek bi morao znati zašto je tužan. Kada čovek postane tužan, on odustaje od prisustva u životu: sve stvari vidi u sivoj gamiji i svemu kaže doviđenja. Ne razumem zašto se u tzv. narodnim pesmama samo bezrazložno kuka. Jer, za mene je život: ovde potok, onde cvet. Nisam tužan, jer još uvek imam nadu. Tužan je čovek koji izgubi nadu. Još uvek verujem da sve može biti bolje. Malo mi smeta što se „ovi“ toliko svađaju kao da su negde na pijaci.

Znao je Pera da kaže da su naši političari katastrofalci, da je naša politika kao živo blato bez dna u kojem samo tonemo.
Verovao je da će se sa promenama desiti oslonac. U razgovoru sa taksistima i ljudima u bifeu, uvek je naglašavao da nam daju tu nulu (oslonac) od koje ćemo krenuti. Nemamo ništa, ali treba da znamo od čega da krenemo. Debelo je verovao da u ovom narodu postoje ogromni potencijali u mladima, koji na sve moguće načine pokušavaju da se izraze.

Žalio je Pera što je mladost napustila Srbiju. Mnogi su otišli, a da bi se vratili moraju znati gde smo i od čega krećemo. Još uvek ne znamo gde smo, niti u kojoj državi živimo.

– Ne mogu da kažem da su „oni“ ovakvi ili onakvi. Žao mi je što se svađaju i jedni drugima pronalaze prljavi veš, umesto da stimulišu poljoprivredu. Voće će roditi – zemlja će dati plodove. Imamo uslove da od nečega počnemo, govorio mi je Pera.

Prisećao se Pera da smo kao svinjarski trgovci bili poštovani u svetu i da smo dostojanstveno živeli. Moramo da se uklopimo u svet bez lažnog ponosa. Ne možemo upropašćavati mlade generacije potsećajući ih na istoriju. Treba da imaju budućnost i moramo im dati osnovu. Nije utopija reći mladima kakva smo zemlja i kojim potencijalima raspolažemo, da bi znali od čega da krenu. Politika treba da im da rešenja za sutra. Bogata smo zemlja prirodnim potencijalima i ljudima. Međutim, bojao se da je mnogo izgubljeno.

Svi „oni“ znaju šta svet hoće od nas. Neka naši političari objasne našoj deci zašto treba da budu „ovo“ ili „ono“, ili zbog čega se dive njihovom talentu, koji ode u Kanadu i bude divan.
Naš talenat je svuda divan, ali zašto da bude u Kanadi, zbog čega ne ovde u Srbiji? Dokle god im ne budemo rekli da treba ovde da se raduju svom daru, dokle god su nam prosveta i zdravstvo na zadnjoj lestvici – kako neprosvećen čovek da bude kulturan, pitao se Para uz opasku – mada, svi se pozivaju na pećinskog čoveka.

Doticalo je Peru siromaštvo i beda na svakom koraku. Govorio je da je tužno gledati ljude kako prekopavaju po kontejnerima. Nadao se da se ta vrsta siromaštva može prevazići, jer još uvek nismo došli do stepena duhovne oskudice. Najtužnije siromaštvo je siromaštvo duha. Ako je u zdravom telu zdrav duh, teško je izvući ma koji zaključak. Zdravo telo ne može biti ako su ljudi gladni i ako jedu otpatke i ogriske.

Verovao je Petar da će u ovom smutnom vremenu duh ostati živ, jer ljudi su čežnjom za lepim stvarima pokazali da traže duhovne oslonce. Kao javna ličnost , Pera nije mogao nigde da pobegne.

– Kada odem na grob oca i majke – ne zastidim se ni zbog čega. Mogu s njima još uvek da razgovaram, a da me ne pljunu. To je najvažnije.
Isticao je Pera da prema najmilijima obično ispoljimo najveću budalaštinu. Ovo vreme nas je nateralo na diplomatiju. Mislio je da treba druge voleti barem koliko sebe. Zlo postoji, ali nije mogao da ga razume i nije ga prihvatao kao definitivnu ljudsku osobinu. Mislio je da u toj vrsti shvatanja života i sveta nije izdao sebe.
Verovao je u vrhunski autoritet. Išao je u crkvu, ali se nije ispovedao.

– Oče naš, oprosti nam dugove naše – imam dugova, ali mislim da se nisam ogrešio.

Nakon četiri ipo decenije u glumačkim vodama, na osnovu svog pozamašnog glumačkog iskustva, rekao je da od glume može da se živi, nekad bolje, nekad lošije.

– Glumci mogu da žive sasvim lepo od svog rada. Sve je stvar sreće, nameštenih ili ne nameštenih uloga ili na kraju krajeva – stvar sudbine.

Isticao mi je da je imao srećnu sudbinu i nije smeo da huli na Boga. Uvek je imao lepog i sadržajnog posla. Nisu mu nikad nudili uloge nekog glupog lupetanja. Bio je ponekad i u materijalnoj krizi, tada su ga spašavali Radmilovićevi izvođači glumačkih radova: zovu ga da pročita neki tekst, da se pojavi u nekoj reklami…

Lično, nije mogao da se požali, ali znao je mnoge kolege koje od glume veoma teško žive. Imao je sreće da od glumačkog dara koji mu je od Boga dat, provede ceo svoj vek i to vrlo pristojno živeći.

Veština glumačkog trajanja je svrha glumačkog esnafa. Koliko glumac traje, toliko glumački zapravo vredi, rekao mi je Pera.
Tajna Perinog trajanja možda je u predstavi „Dugo putovanje u noć“. Naime, nakon predstave izjavio je da je umoran. Desila se podudarnost sa tekstom iz predstave.

– Nakon izgovorenih rečenica da sam ostareo, odživeo, da sam umoran… tako sam se zaista i osećao. Ali, nije prošlo ni pola godine, dobio sam toliko sadržajnih ponuda kao što su „Sinovci“, „Jazavac pred sudom“, „Sanču Pansu“… Tada sam shvatio šta me zapravo održalo? – Održala me potreba da učestvujem u još nekim novim sadržajima, da pokušam da se u njima izrazim i da me to raduje. Sve to se desilo za pola godine. Zašto glumac traje? – Zato što nađe motiv. Tajna mog trajanja je dakle motiv da se glumački izrazim u još nekim sadržajima.

Kada je Pera Kralj zaboravljao tekst na sceni, tada je pokušao da čuje šaptače – suflere. Sa njima je bio jako dobar, jer zna koliko u tom trenutku mogu da budu spasonosni. Sufleri prepoznaju trenutak kada glumcu stane pamet.

– Mi to zovemo bela tačka – to je kada ne znate ni gde ste, ni šta ste – sve zaboravite. To je strašan trenutak panike. U toj panici glumac ne čuje ništa. Ali, u pravom trenutku oni vam dobace i vi nastavljate dalje kao da ništa nije bilo. To se retko dešava, ali se dešava.

Perina ćerka Milica je uspešan pozorišni reditelj. U nekim njenim predstavama igrao je i tata Pera. Kao otac – glumac verovatno je doprineo izboru njene profesije? Jer, sećao se da su on i bivša supruga Ljilja Gazdić imali prestave i da je kao mala Milica sedela u krilu suflera čekajući da se završi predstava.

– Valjda se tako zaljubila u pozorište. Sama je odlučila da bude reditelj.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *