Kod nas zabrana, a imamo blago koje vredi milione

„Nema vanrednih izbora, glasali smo 500 prema četiri“
19. novembra 2017.
Olja Ivanjicki: ČUDNA PARTIJA ŠAHA JE ODIGRANA
20. novembra 2017.

Kod nas zabrana, a imamo blago koje vredi milione

 Be­li tar­tu­fi su me­đu naj­sku­pljim pro­iz­vo­di­ma na sve­tu. U Ita­li­ji zna­ju ko­li­ko ima­ju i za­što se ko­li­či­ne sma­nju­ju, u Sr­bi­ji se na­ga­đa

 

Na­ga­đa se i o to­me ko­li­ko bi ki­lo­gram tar­tu­fa, bi­lo cr­nih bi­lo be­lih, ko­štao na tr­ži­štu, jer je svi­ma ja­sno da je auk­cij­ska ce­na ne­ko­li­ko pu­ta ve­ća od one na pi­ja­ca­ma.

Tako na italijanskim pijacama kilogram ove retke delikatesne pečurke košta oko 6.000 evra, dok je drugim evropskim državama koje ih imaju ona nekoliko puta manja. 

Doktor Miroljub Milenković, penzionisani biolog Instituta za biološka istraživanja “ Siniša Stanković” iz Beograda, koji preko dve i po decenije proučava tartufe i koji je kao stručnjak učestvovao u podizanju petnaestak plantaža tartufa, objašnjava za “Dnevnik” da je prosečna cena tartufa oko 1.000 evra, dok ove godine, zbog suše, ona može dostići i 2.500 evra po kilogramu.

Međutim, on priča o tome da Srbija ima “crno” i “belo” zlato koje ne koristi na pravi način i da bi od toga mogla da zgrne silan novac, nije ni jednostavna niti tako lako ostvariva sa sadašnjim propisima. Nesporno je, tvrdi Milenković, da je uzgoj tartufa, skupocene i retke pečurke, u Srbiji moguć ali su retke njegove plantaže. Pri tom se one drže u tajnosti jer već daju plodove i kada bi neki znali gde se one nalaze “nagrnuli “ bi da ih se dočepaju… Kako je rekao jedna od tih plantaža tartufa postoji u blizini Pančeva i već daje plodove, koji se prodaju na tržištima gde ima potražnje.

“Sasvim bi drugačija priča bila da država organizuje otkup tartufa i da postoje, kao u nekadašnjoj Jugoslaviji, otkupne stanice u koje tartufari donose plodove koje su našli. Onda bi se znala i cena i količina otkupljenih tartufa, pa ne bi bilo nikakve “ilegale” niti prevare. Međutim, kod nas je zabranjeno vađenje tartufa, osim u naučne svhre iako se već godinama zna da ih ima u hrastovim šumama”, objašnjava doktor Milenković.

Kao neko ko se 25 godina bavio proučavanjem tartufa, Milenković ističe da je na prostoru Srbije pronađeno oko 70 vrsta i podvrsta ove pečurke, pri čemu nisu sve jestive, ali svakako predstavljaju veliko bogatstvo.

Laička je podela na crni i beli tartuf, jer ima više vrsta i to stručnjaci dobro znaju. Prve sadnice smo tržištu ponudili 2001. godine i od tada je u Srbiji nastalo 15 – 20 plantaža tartufa i trenutno 10 radi ali ne žele da se zna gde su one, jer u ovoj zemlji se kradu i proizvodi mnogo niže vrednosti. Dakle, na tih 10 plantaža je uspelo uzgajanje tartufa što je sasvim sigurno dokaz da one mogu ovde uspevati i van prirodnog staništa i da to jeste dobar biznis. Najkomercijalnija i najpožljenija vrsta je beli tartuf i njega ima mali broj zemalja sveta. 

„Ima ga Italija, Istra u Hrvatskoj, male količine mogu se naći u Švajcarskoj i Mađarskoj , otkrivaju se u poslednje vreme i u Rumuniji. Srbija ima prirodno stanište ove dragocene pečurke. U proteklih dve i po decenije istražio sam i utvrdio da, pod uslovom da postoje šume, belog tartufa ima oko Save, sa obe strane – Od Hrvatske i Republike Srpske na ovamo, preko Donjeg Srema i Mačve, zatim Podunavlje i Šumadija – oko 100 kilometara južno od Beograda. To je neki opšti prostor koji nije mali jer je prostorno veći nego Istra. Ne kažem da mi možemo da isporučimo veće količine belog tartufa nego Istra, već samo da ga imamo u prirodnom“, kaže Milenković.

Ipak, naglašava, srpski beli tartuf ne zaostaje po kvalitetu i mirisu za istarskim i italijanskim, jer ne bi dolazili strani kupci u Srbiju da je drugačije…

“Dakle, imamo prirodna staništa tartufa, i belog i crnog, ali je područje gde su ona potpuno neuređena kod nas i tu vlada prava “hajdučija”. Pokušao sam da ukažem da to područje treba da se uredi u bilo kojoj oblasti kako ne bi postojali ljudi koji haraju hrastovim šumama, vodaju pse i ubiraju tartufe bez dozvole, znanja, odobrenja, nadzora države. Svima je samo u glavi da se što pre dočepaju tartufa i da ga prodaju, propisi i regulisanje ove oblasti zapravo nikog ne zanima”,objašnjava Milenković.

Prema njegovim rečima, teško je proceniti koliko ima tartufara, pa se pominje da ih ima između 500 i 1.000, a ima i onih koji tvrde da ih ima i 5.000, jer se često čuje da se traži obuka pasa za nalaženje tartufa.

Treba istaći, naglašava Milenković, da ukoliko čovek ne izvadi u šumama, izvadiće ga neka životinja i zato ne treba da postoji zabrana da se vadi tartuf. Svinje su svaštojedi i one su zainteresovane za tartufe do kojih dolaze u šumi. Lako ih nanjuše i onda kopaju sve dok ih ne nađu i pojedu. To traje milion godina i nema problema, pa se tako svinje u našim šumama hrane kao neki bogati ljudi sveta koji su spremni da daju silne pare za nekoliko grama tartufa…

U Sr­bi­ji oko 70 vr­sta tar­tu­fa

I „Zasavica” na udaru ilegalnih tragača

Nakon što su krajem prošle godine mediji objavili da je u Specijalnom rezervatu prirode “ Zasavica” izvađeno 300 grama belog i 700 grama crnog tartufa, počeo je pravi “stampedo” raznoraznih ljudi koji bi da ga se dočepaju, kaže za “Dnevnik” Slobodan Simić, uprvnik “Zasavice” .“Ne možemo da živimo od raznih “tipova” koji traže tartufe. U okviru Specijalnog rezervata postoje čuvari i nema kopanja i traganja za tartufama, ali ih ima u privatnim šumama oko nas. Tartufe koje smo prošle godine pronašli, osim u naučne svrhe, ostavili smo za specijalitete koje inače prodajemo. Tako porcija našeg čuvenog gulaša od mangulice košta 750 dinara, a gosti koji ga žele sa tartufama plaćaju 1.500 dinara. Pravimo i našu rakiju od tartufa, pa 2,5 dl košta 2.500 dinara. Ove godine su traženi tartufi, samo male količine, za naučne svrhe “, kaže Simić.

 

​​​​Na prostoru Srbije pronađeno oko 70 vrsta i podvrsta tartufa, pri čemu nisu sve jestive, ali svakako predstavljaju veliko bogatstvo. Prve “sadnice” ovih pečuraka su se na našem tržištu pojavile 2001. godine i od tada je u Srbiji nastalo 15 – 20 plantaža tartufa od kojih još uvek radi desetak na kojima je uspelo uzgajanje te je dokazano da one mogu ovde uspevati i van prirodnog staništa.

“Jako se omasovilo, a to na terenu znači da u šumama tragači za tartufama, koji zalaze i u državne i u privatne šume, imaju sukobe sa “lokalnim” momcima, da im se buše gume na kolima, truju psi i dolazi do tuča. Pre nekoliko dana je jedan Obrenovčanin koji je ušao na područje sela Kupinova dobio batine jer je tražio tartufe u državnim šumama. Događa se i da domaći psi ubiju obučene pse za traženje tartufa… Dakle, ima problema, jer nema onih koji bi sve to morali da regulišu i da onda svako radi svoj posao, a to je država”, navodi Milenković.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *