Neustavno je da Srbija ikada prizna otcepljenje Kosova

Zvezda slavi titulu, Partizan se bori za Evropu!
9. маја 2019.
Partizan za spas sezone, Zvezda za „duplu krunu“
23. маја 2019.

Neustavno je da Srbija ikada prizna otcepljenje Kosova

U razgovoru za naš portal Nebojša Dugalić, srpski glumac, reditelj i profesor sasvim otvoreno kaže: “Ne mislim da treba da živimo pored kontejnera, ali mislim da svaka situacija čoveku omogućuje da se projavi kao čovek bez obzira na šta smo svedeni, na šta smo prinuđeni!”

 

 

 

Uvek će onaj ko vlada činiti sve da ostane da vlada, a onaj ko nije na vlasti – učiniće sve da na vlast dođe i to je tako u prirodi političkih zbivanja. To se nikada nije promenilo u istoriji  čovečanstva, pa neće ni sada.

 

Razgovarala: NAĐA Andrejević  KELERI

 

 

U svojoj bogatoj i nagradama ovenčanoj karijeri Nebojša Dugalić je znalački ulazio pod kožu Vuku Isakoviču, Jovanu Jovanoviću Zmaju, Vladimiru Dedijeru, Nikoli Pašiću, Simi Matavulju… Publici je prenosio najmudrije misli Andrića, Crnjanskog, Pekića, Dostojevskog…  I ne samo to, Dugalić je ponosan otac petoro dece. Ima tri sina i dve ćerke, a pored Jane i Bogdana, čija imena imamo priliku često da čujemo, ostalo troje glumčeve dece nose nesvakidašnja imena – Vidan, Kalin i Ilina.Kako saznadosmo, ime Vidan simbolizuje svetlost, Kalin, kao i ženško ime Kalina, nastalo je prema nazivu biljke kalina, dok je Ilina ženska verzija imena Ilija koje ima božansko značenje i u prenesenom značenju znači “onaj koji je Božiji izaslanik”.

 

Dugalić kaže da nekada za porodicu ima više vremena, nekada manje, ali može se sve postići ako je čovek odgovoran i istrajan. Važno je da deca znaju da ste im uvek mesto sigurnosti i oslonca. Roditeljstvo, naročito ako je porodica brojna, traži i odricanja, pa je moja supruga Dragana, koja je takođe glumica, svoju karijeru podredila njima. Shvatili smo da je veoma važno da nam deca odrastaju uz roditelje. Porodica je ulog važniji od bilo kakve profesije. Ne krije da ne bi voleo da se njegova deca bave glumom.

U jednoj od najgledanijih domaćih TV – serija „Žigosani u reketu“, Dugalić tumači lik Voje Todorovića, zbog koga je skinuo ni manje ni više, već 30 kilograma.

  • Kada čovek ima nepristojan višak kilograma, to nije dobro ni za posao ni za zdravlje. Prosto mislim da na vreme treba sprečiti i uraditi nešto za svoje zdravlje, ali i za svoj posao. Tada proširiš spektar svojih uloga koje bi radio. Ovo se sve poklopilo sa radom na seriji, kaže Dugalić.

Inače, serija „Žigosani u reketu” je priča o dvojici nekada nerazdvojnih prijatelja i saigrača u slavnom košarkaškom klubu koji je danas na rubu propasti, a koji će njih dvojicu spojiti u pokušaju da ga podignu iz pepela. Ovo je priča o drugoj šansi za prijateljstvo,drugoj šansi za oca i sina, drugoj šansi za propali klub, drugoj šansi u potrazi za srećom.

Raskalašni stil života, pa i ljubavne scene su delovi Vojinog karaktera. Njegovu ljubavnicu igra Jelisaveta Orašanin koja se u prvoj epizodi skinula u donji veš. Golotinja se danas koristi najmanje u svrhu umetnosti. U ovoj seriji je samo deo scene koji upotpunjuje dramski događaj i daje mu na težini i prijemčivosti.

 

  • Jelisaveta je, iako mlada glumica, već imala iskustva sa takvim scenama i dobro je znala da odradi glumački zadatak, koji je za iskusne glumce kao svaka druga scena. Ona je vrlo duhovita, a ima dobru glumačku intuiciju i dobro se snašla i u provokativnim scenama. Moj Voja je takav i živi život na deset strana istovremeno, a takvi ljudi zaista postoje i bili su mi inspiracija kroz odlično napisan tekst, uprkos tome što moj život skroz drugačije izgleda i temelji se na totalno suprotnim principima. Za njega je sastavni deo života imati ljubavnicu. Odmah sam video da je lik napisan sa mnogo amplituda i u odnosima s ostalim likovima. A i sam za sebe kao lik je vrlo reljefan, raznovrstan, tako da sam odmah video veliki potencijal u ovoj ulozi. Iako je tekst pretrpeo mnoge promene i u toku rada i često na samom setu, jer je serija glomazna i ima 45 epizoda, mnoge stvari se previde, pa smo u sklopu samog snimanja korigovali, ali sve u cilju da priča bude uverljivija, zasnovanija, zanilmljivija, duhovitija, ozbiljnija. Uspeli smo da ulogu prilagodimo da bude prijemčljiva gledaocima.

 

 

Krajem prošle godine, na 16. Međunarodnom pozorišnom festivalu „Zlatni vitez“ u Moskvi, predstava “TVOJA RUKA U MOJOJ”, ovenčana je nagradom „Zlatni vitez“ i to za predstavu u celini. S obzirom da je rađena pod Vašom rediteljskom palicom, recite nam nešto o samoj predstavi i radu na njoj?

 

 

  • Reč je o istinitoj priči iz života najvećeg svetskog književnika – ANTONA P. ČEHOVA i njegove žene – slavne glumice OLGE KNIPER. Kao inspiracija za predstavu o ovoj nesvakidašnjoj ljubavi poslužila su njihova pisma. Za šest godina njihove prepiske nastalo je 800 pisama. Čehov je prerano umro, u 44. godini svog života, ostavivši brojna pripovedačka dela i kultne drame. Ulogu Čehova igra Igor Filipović a Olgu – Vjera Mujović. “Tvoja ruka u mojoj ruci” izvodi se u Madlenijamu. Tih poslednjih šest godina njegovog života rekonstruiše slika tog nedostajanja, te čežnje, te njihove velike ljubavi i vremena u kom su živeli, stvarali i voleli se. U tom smislu sam pokušao da na nivou rediteljskog rukopisa se bavimo tim prostorom označavanja svih nijansi tog odnosa i svih njegovih lepota, dramatika, prelomnosti, bolnosti i nedostajanja, čežnje, ljubavi… da se što više toga vidi, jer je istovremeno taj njihov intimni odnos ustvari slika svega onog što je Čehov inače pisao u svojim komadima. Nekako njegov život u toj poslednjoj fazi zaličio je na sve što je on pisao.

 

Osamsto pisama… danas je uznapredovala tehnologija. Tog ljubavnog dopisivanja više nema. Da li uopšte danas postoji ljubav kao kategorija ili su njene čari uništene današnjom tehnologijom i robotizacijom …

  • Mislim da je danas pismo samo promenilo svoju formu, a da je sve zapravo pismo. Pismo nije samo ono što se napiše na papiru  i nekome pošalje na neku adresu, nego je pismo sve ono što se utisne u naše tkivo, u naše biće. Mi smo zapravo jedna živa pisma koja stalno stižu na neku adresu. Stalno smo nekome negde upućeni i uvek dospevamo do nekoga  a opet s druge strane pisma nema bez primaoca. To ko će biti naši primaoci, ne zavisi uvek samo od nas nego i od toga kako, čime i koliko neko želi da nas primi kao svoje, koliko neko želi da bude odredište nas kao pisama. To je ono čime smo i pokušali da se bavimo u ovoj predstavi. A to je ta varijacija na temu dospevanja pisma do svog odredišta. To nam je bila namera da se to vidi i kroz scenografski rukopis, i kroz kostim, I kroz igru glumaca, i kroz ispitivanje tih varijacija – kako to, na koji način pismo dospeva do drugog. Ali pismo nikad niko neće uspeti da uništi zato što je ono prosto konstitutivna stvar svakog čoveka. Zato što mi stalno pišemo nešto u vremenu i prostoru. Pa čak i ako to ne napišemo bukvalno.

Biti glumac u Srbiji, nije ni malo lako. S obzirom na Vaša primanja, kako zapravo opstajete?

  • To je verovatno isto kao i u svim vremenima. Opstanak je samo promenio svoj oblik ali u svim vremenima su ljudi, ne samo glumci – opstajali snalazeći sa datostima i okolnostima u kojima su zatečeni. Tako da se ja mnogo ne bavim tim pitanjem, jer mislim da čovek prosto treba da angažuje sve svoje snage da u tome što radi bude najbolji što može i da će opstanak nekako doći sam od sebe.
  • I drugo, veliko je pitanje na kom mestu vidi čovek opstanak. Gde je to da čovek opstaje? Da li je to samo činjenica da će se prehraniti, da će imati hleb i mleko ili je prostor opstajanja mnogo širi. Ja duboko verujem da čovek – ako se bori – opstaje kao čovek u svojoj  dugovečnosti.  Da iz toga izranja svaki drugi oblik opstajanja i da je to možda jedini način da čovek opstaje. Mi jesmo pritisnuti nemaštinom i siromaštvom ali to ne treba i ne sme da bude izgovor da se ne trudimo da se jedni drugima dajemo najbolje moguće.

Ja nikada neću da zaboravim jednu scenu… Tada sam radio u Kruševcu “Prokletu avliju”. Prolazio sam pored pijace i kraj kontejnera video jednu siromašnu baku koja je tu na nekim kartonima spavala i prebirala po kontejnerima. U trenutku kada sam tu prolazio, video sam da je iz kontejnera izvadila polovinu konzerve sa sardinom koju je neko bacio. Međutim ono što je ona uradila, je meni bio nauk za ceo život. Ona je kao izgladnela baka koja spava na kartonima pored kontejnera –tu polovinu sardine podelila je sa svojom mačkom s takvom radošću na licu, koju nikada pre nisam video.

 

Naravno, ne mislim da treba da živimo pored kontejnera, ali mislim da svaka situacija čoveku omogućuje da se projavi kao čovek bez obzira na šta smo svedeni, na šta smo prinuđeni. Uvek postoji način, da barem u onom što možemo, postupimo najbolje što je moguće.

S obzirom da ste rođeni u Kraljevu, nadomak manastira Žiča, koliko se ta blizina odrazila na Vašu duhovnost i pobožnost?

 

–  Naprosto se u čoveku probudi osećanje pripadnosti. Kada stanemo pred Boga stojimo kao onaj koji je u odnosu sa živim Bogom, licem k licu. Vera da me u molitvi  Bog čuje i da mu stojim pred licem – to je sav dobitak, nema drugog. Ili da stojim pred bližnjim i da ceo u njemu odjekujem, šta nam drugo treba? To naravno nije lako, jer da bi se to desilo čovek treba mnogo toga u sebi da promeni i da se odrekne svega onoga što ga osujećuje u takvom naporu da se stane pred lice i Bogu i bližnjem.

 

 

Vaskršnji  post  je u toku, u kolikoj meri se pridržavate pravila posta?

 

  • Post je jedno pomoćno sredstvo. Post nije sam sebi svrha. Post je zapravo sluga čovekov i ne treba čovek da bude sluga posta, jer to nije formalna stvar, nego naprosto – kada čovek smiruje svoje telo i sve drugo u njemu se smiruje – i misli, i postupci, i prosto celo njegovo biće dobija drugi ton. Post zbog toga ima smisla kao jedan put u stvari ka tome da naš vapaj Bogu i naše obraćanje Bogu bude što fokusiranije i što koncentrisanije na tu neposrednost. I to živo osluškivanje tog dijaloga koje se dešava u čovekovom biću.

Po svoj prilici, na pomolu su novi izbori. Šta uopšte misliš o izborima i u kolikoj su meri zaista merodavni za bilo koju vlast u Srbiji?

  • S jedne strane, ta politička kretanja u jednoj državi su uvek simptom opšteg stanja stvari: ko se pojavljuje na izborima, kako se bira na tim izborima, koliki broj ljudi uopšte  ..To je zapravo jedan pokazatelj u kakvom je stanju jedna država. Mislim , tu ima svega i svačega, ali prosto nemoguće je zamisliti postojanje jedne države bez političkog sistema. To je jedna nužnost, istorijaska nužnost koja je takva kakva je. Mislim da je uvek dobro kada postoji mogućnost  izbora, zato što je u prirodi stvari –  ne samo politike – da se one povremeno protresaju i da se nekako prosejava ono što ostane kao ostatak tog potresa i prosejavanja. U suštini su izbori uvek pokazatelj nekog opšteg stanja – šta se izabralo, ko je birao, kako se biralo. Tako da, mislim da tu svako svakog zaslužuje i narod vlast i vlast narod. Ali, uvek se nadam da će taj izbor biti najbolji mogući po sve i da je dobro da što veći broj ljudi bira kada ima mogućnost da bira. Često su te mogućnosti svedena na biranje između dva manja zla. Biranje za menje zlo a ne za nešto dobro, ali opet mislim da zaista ovog puta treba što veći broj ljudi da izađe pa kako god da se stvari pokažu. To je trenutna istina našeg stanja, ali mislim da je važno nekako zato što i obim i količina biračkog tela je takođe neki pokazatelj. Dakle,  to koliko je ljudi ustalo da nešto bira je takođe pokazatalj zainteresovanosti za zajedničku situaciju, zainteresovanost za učešće u onome što bi trebalo da bude opšte dobro. Naravno, nikada u politici stvari neće biti pravedne i nikada neće biti ravnomerne. Uvek će onaj ko vlada činiti sve da ostane da vlada, a onaj ko nije na vlasti učiniće sve da na vlast dođe i to je tako u prirodi političkih zbivanja. To se nikada nije promenilo u istoriji  čovečanstva pa neće ni sada. Ali mislim da je dobro kada postoji mogućnost da se bira da se izabere najbolja moguća vlast.

Kosovo smo i izgubili i nismo!? Ono je u našim srcima i dalje. Da li te dotiču patnje tamošnjih Srba koji su ostali na Kosovu. Šta uopšte misliš o toj temi?

  • To je jedna užasno složena i bolna tema. Naravno, nemoguće je svakome ko se imalo oseća kao čovek da ga ne dotiču stradanja tih ljudi. Ta getoizacija jednog naroda, to svođenje na ograničeni okvir kretanja, okvir života, delovanja, prisustva u jednoj zajednici… To je zastrašujuće! Kad čujem razne podatke o tome, da naprosto ljudi ne smeju da izađu iz nekih svojih dvorišta, a kamoli nešto šire! Koliki je problem samo nabaviti osnovne namirnice iz prodavnice a kamili nešto drugo – raditi u tom društvu i biti neko ko će zarađivati nekakvu platu ? To su zastrašujući podaci. Zastrašujuća je ta nepravda iz sveta koja se vrši već koliko dugo decenija unazad u odnosu na taj narod. Teško je tu biti pametan, zato što su mnogi problemi nasleđeni, mnogo toga se tamo dogodilo pre nas, i sada je veoma teško biti pametan i rešavati ih.

Međutim, mislim da možemo i moramo ostati dosledni svojih predaka, jer bilo bi neustavno da Srbija ikada prizna otcepljenje Kosova. Bez obzira na faktičko stanje stvari, ako jednom priznate – vi ste se toga odrekli formalno pravno. Ovako, uvek će to pitanje ostati otvoreno u smislu da ko zna kakva će vremena doći za vek – dva šta će se dešavati i šta će biti. Ko zna zašto se tako preraspodeljuje ta konfiguracija stanovništva i na globalnom nivou, svuda u svetu, ne samo kod nas. Vidite kakva su ta migraciona kretanja?  Potpuno je nepredvidivo – ko će se gde naći u jednom momentu. Samo iz Sirije koliko ih se ovde našlo. To je teško predvideti. Ali, ne treba odustati od borbe  da se izborimo za maksimalno što se može u ovoj situaciji. Ali, svakako ne odustati od nepriznavanja nezavisnosti Kosova. Mislim da svi oni koji govore o tome da mi samo treba da priznamo i prihvatimo faktičko stanje, ne znaju šta govore.

Dakle, složićete se da je važno da to nikada ne dopustimo i ne priznamo, jer sve što je oteto to je prokleto i kad tad će se vratiti, a ono što se dobrovoljno da to je zanavek dato?

  • Zauvek, baš tako!

 

 

 U „Seobama“ ste igrali lik Vuka Isakoviča. Njegova težnja za Rusijom i danas je prisutna kod većine Srba…

 

-Ceo taj roman je priča o nekoj nacionalnoj razmeđi i razapetosti između Istoka i Zapada, o našem večitom raskoraku i razmišljanju kojoj ćemo se strani privoleti i kako pomiriti istorijsku nužnost i naš nacionalni interes. To se, s pozicije naše, prvenstveno geografske, pokazalo kao gotovo nemoguća stvar. Mi smo uvek bili prinuđeni na izbor, a nikada do kraja ne znajući šta smo kojim izborom dobili. Konkretno, kod Vuka Isakoviča, imamo tu stalnu težnju za Rusijom kao mestom našeg izbavljenja i smiraja. Međutim, mi vidimo da sav taj narod kada posle bezbrojnih muka i stradanja dopre do Rusije shvata da je bio lepši njihov ruski san od ruske stvarnosti. To je priča o nama i našem nacionu, ali i o čovekovoj sudbini, po prirodi nomadskoj, koja se nikada ne može smiriti na jednom mestu. U prirodi ljudskoj je da ima s jedne strane san, a sa druge neostvarenost tog sna. To, naravno, ne znači da treba prestati sanjati, snovi nas pokreću.

 

U seriji „Jutro će promeniti sve“, koja govori o mladima u potrazi za smislom u svetu bez perspektive, igrate oca glavnog junaka, koji se bori za svoje ideale i snove. Ne čini li vam se da se istorija iznova ponavlja?

 

– Kroz celu istoriju se sve ciklično vraća. Ratovi, stradanja, sve što čovečanstvo nosi kao svoj vekovni prtljag. Nije suština u konstataciji da se ništa ne menja, nego kakav će se čovek prikazati pred sobom i pred drugima u suočenju sa izazovima takvih cikličnih ponavljanja. Dakle, koliko će čovek ostati čovek nezavisno od onog što preživljava.

 

Čemu teži današnji čovek i sa čime se bori?

 

– Kako opstati u ljudskom smislu. Čovek vapi za osećajem smisla i te gladi se ne može odreći. Kako naći te odgovore kada mu instinkt samoodržanja nalaže da se snađe za elementarnu egzistenciju. To je ono s čim se suočavamo oduvek ovde. Čovek uvek ima osećaj da treba da krade od života svaki trenutak ne bi li u nečemu što je ukrao prepoznao sebe i ono što je samo njegovo lično.

S obzirom da ste professor i da radite sa mladim glumcima i studentima. Čemu ih učite i šta ih savetujete?

 

– Teško je i nezahvalno davati savete i recepte za takve stvari. Mislim da je velika greška odgovore na takva pitanja očekivati spolja, od drugog. To mora svako za sebe da da. Nije stvar u tome da će vam neko nametnuti nekakav ideološki obrazac na koji ćete se vi ugledati, pa u odnosu na to imati nekakav ideal.

 

Koliko su mladi danas spremni da svoj život uzmu u “svoje ruke”, s obzirom da se i u poodmaklim godinama oslanjaju na roditelje?

 

– Nažalost, mnoge stvari ipak moraju da nam obezbede neki drugi, oni koji su se obavezali da predstavljaju ovaj narod i da zapravo tom narodu obezbede neki kontekst i platformu na kojoj će moći da se izraze. To bi trebalo da bude normalan poredak u društvu. Međutim, to nije tako. Uvek postoji ta tenzija između osećanja lične ostvarenosti i onoga šta društvo omogućuje kao prostor tog ostvarenja. Svakako ova serija i jeste priča o tome – o čoveku koji je bio uspešan, bio je jedan od 10 najboljih studenata, otišao na master na Berkli i tamo imao uspeha i u poslu, ali dostigavši svoj san shvatio je da on traži nove cene, nove naplatne rampe na koje u svom snu nije računao i shvatio je da je ta cena za njega preskupa. Dolazi se do toga da socijalni uspeh ne donosi spokoj čoveku, već njegovo neprestano traganje. Naravno, čovek ne može da živi bez ideala, ali mi živimo u društvu u kome smo zaboravili svoju vekovnu istoriju. Kako smo se mi to preinačili kao ljudi da sve što smo vekovima uvažavali više ne važi u nama i nije deo nas.

 

Šta je to iz prošlosti nestalo u našim glavama?

 

– Prinuđeni smo da isključivo budemo oni koji postoje ovde i sada. Svi smo mi zajednički tok. Hajde da vidimo na čemu su to naši preci temeljili smisao i ideju. Kako je moguće da nakon toliko primera u prošlosti mi ništa nismo naučili i zadržali. Mi smo danas potpuno izvrnuli mentalitet. Mi smo društvo nekih egocentričnih usamljenika, koji zapravo ceo svet vide iz tačke svog stajanja, a ne sa stanovištva odgovornosti prema drugome… Treba stati i setiti se onoga što je toliko godina teklo, a ne da pošto – poto budemo neki rukavac za sebe koji će se u jednom trenutku toliko odvojiti da će presušiti.

 

 

KONTROVERZNI GENERAL ŽIVKOVIĆ

 

U nastavaku snimanja nove sezone Bjelogrlićevih „Senki nad Balkanom“, igrate generala Petra Živkovića, najkontroverznije figure u Jugoslaviji između dva rata?

 

  • General je ujedno i jedna od najmoćnijih figura tadašnjeg vremena, jer je skoro čitavu karijeru, vojnu i političku, proveo u samom vrhu države, bio je komandant kraljeve garde, upravnik dvora, ministar unutrašnjih poslova, vojske i mornarice, kao i predsednik vlade.

 

 

BAKA IZ KONTEJNERA

 

Kada ste radili u Kruševcu “Prokletu avliju” , prolazeći pored kontejnera, naišli ste na prizor koji Vam je ostao” za nauk”…

 

  • Prolazio sam pored pijace i kraj kontejnera video jednu siromašnu baku koja je tu na nekim kartonima spavala i prebirala po kontejnerima. U trenutku kada sam tu prolazio, video sam da je iz kontejnera izvadila polovinu konzerve sa sardinom koju je neko bacio. Međutim ono što je ona uradila, je meni bio nauk za ceo život. Ona je kao izgladnela baka koja spava na kartonima pored kontejnera –tu polovinu sardine podelila je sa svojom mačkom s takvom radošću na licu, koju nikada pre nisam video.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *