FEST PRATIM OD MALIH NOGU
10. марта 2020.
Sahranjen episkop valjevski Milutin
1. априла 2020.

CRKVA NAS JE ODRŽALA!

Doajen srpskog glumišta hadži PETAR BOŽOVIĆ ističe da mi hramove ne osećamo kao kulturno – istorijske spomenike, nego kao dom SVOJIH predaka. „Ja kuću moga pradede i oca ne dam da mi ruše, ne dam da  napreduju preko temelja moje duše“.

 

 

 

 

 

 

 

Razgovarala:

NADJA Andrejević KELERI

 

 

Ovaj razgovor sa živom legendom srpskog glumišta, vodila sam u Klubu Narodnog pozorišta, pre nego što je Korona virus došao u Srbiju. Dakle, tog 10. marta Petar je bez „dlake na jeziku“ govorio o predstojećim izborima, borbi crnogorskog naroda za očuvanje svetinja, „odlivu mozgova“… I svim onim što nas je tih dana tištalo. Ni sanjali nismo, da će nas za samo par dana nakon tog razgovora, stići nevidljivi neprijatelj COVID – 19 i izolovati od celog sveta.

S obzirom da je Srbija već dve nedelje u ratnom stanju i to protiv neprijatelja nevidljivog, Petar naglašava da je naša borba mnogo teža.

„U ovakvoj situaciji ne postoji klasična podela na  regularnu armiju i civilno stanovništvo. U ovakvoj situaciji svaki građanin Srbije je vojnik čija vrhovna komanda je njegov politički vrh na čelu sa štabom zdravstvenih radnika, vrhunskih ponaosob svaki u svojoj struci. Čija upustva treba da poštujemo i da izvršavamo na način kako bi to svaki vojnik i patriota trebalo da radi. Naš patriotizam, najbolje ćemo izraziri sa sloganom: „Za otadžbinu – ostanimo svi kod svojih kuća“ i time ćemo spasiti našu lepu Srbijicu.

 

Razgovor pre Covida – 19 u Srbiji izgledao je ovako:

 

Nakon dve ipo decenije, hadži Petar Božović se vratio u Narodno pozorište i to sa Kamijevim “Kaligulom” tumačeći Mereju. Usledila je uloga u “Vasi Železnovoj” od Maksima Gorkog u kojoj će bez premca glumački briljirati. To mu je drugi komad ove sezone u Narodnom, ne računajući kako kaže “uskakanje” u “Hasanaginicu” koja se igra već 20. godina – po sjajnom tekstu Ljube Simovića. Dok mi to govori, Petar sa setom u očima i tugom u srcu dodaje:

  • Moji prethodnici – laka im Zemlja – Ciga Jerinić i Peca Ejdus, tako da sam ja sledeći. Nije loše! Nije loš sastav, što je govorio Ljuba Tadić šetajući se po Novom groblju. I onda gleda – vidi ovoga, vidi onoga glumca… pa kaže: “Jao, kakva podela!” Ha, Ha, Ha… Ali, pod rediteljskom palicom čijom? Božijom, naravno.

Ne čini li ti se Petre da često Boga zaboravljamo. Prizivamo ga samo u nevolji!?

  • I kada nam je dobro da ga ne moljakamo za sve – Bože daj mi ovo, Bože, daj mi ono… a ja ću otići jedanput u crkvu pa ću zapaliti sveću, i mislim da će to biti sasvim u redu. Ma ne jednu, dve sveće – šta košta da košta…

Bio sam jedanput na osvećenju jedne crkve u Grblju sa mojim prijateljima Lazarevićima. Inače, Grbalj je poznat jer ima 60 crkava, i to je jedna pravoslavna srpska enklava. Oni nikada nisu bili pod Turcima. Bili su pod Mlečićima. I sad, došli mi tamo oko 10 sati i upalili sveće oko crkve, pošto je mala, nije još uređena. Jedan čovek prilazi, vidim – ne čeka mnogo, nego gasi one sveće. Došo do moje. Ja kažem : “stani tu”. Molim kaže. Reko da je nisi tako! Jesi čuo! On me gleda, ja mu – šta je!? Skupljaš da napravite nove sveće pa ćeš od toga da uštediš? Ja gledam u taj plamen, mislim nešto, osećam i ti mi taj plamen gasiš!? Gleda me čudno, u smislu šta ja to pričam! Nije on kriv – nesvestan je. E, pa – to je dok dođeš ti do svesti!? Nije to baš lako – biti nekrst tolike godine i plašiti se da uđeš u crkvu.

Jednom si mi rekao da te posebna sećanja vezuju za crkvu tvog detinjstva u Kolašinu?

  • Ko dete u Kolašinu, vraćamo se iz škole i sećam se jednog trenutka koji nikada neću zaboraviti. Ta crkva ima posebnu arhitekturu, ona prosto mami pogled. Na jednom je lepom mestu, na uzvišenju, okružena drvećem… Idem, kad neki, švenk – što bi rekle filmadžije – onaj polagani pogled i dođem do nje i brzo se trgnem i okrenem. Ali, tada sam nekako u srcu osetio da je to neki strah, da je to nešto nepravedno, nešto što ne priliči vaspitanju gde sam ja odrastao. Nešto je bilo u skladu sa onim – nema slava više. Jedno vreme se slavilo. Ja kažem svojoj tetki – a kada ćemo kod onih tamo na slavu – ona počne da viče na mene – kakva slava!? Strelica ti modra, srce. Ja vidim da ona (ona mene podiže, ona mi je ko majka), a kune me, jer osećam da me brani od nečega. To je tako teško upozorenje, da nemoj više da ti pada na pamet. Te stvari te prate tokom celog života, kao neka odredišta, neka iskušenja.

U Kinoteci je nedavno prikazan tvoj film “Gorski vjenac”, koji si ostavio u amanet  budućim pokolenjima… Za te mlađe, podsećanja radi, delo “Gorski vijenac” Petar Petrović Njegoš napisao je sa ciljem da prikaže istrebljenje poturica u Crnoj Gori. Delo je objavljeno 1847. godine u Beču na srpskom narodnom jeziku. Ovo delo karakteriše Njegoševo viđenje uzroka zla koje opravdava zemaljskim razlozima.

  • Niko to nije radio, ne bi ga ni sad radio, pogotovu što je Njegoš sve manje miljenik raznih vlasti. A, vlasti su kod nas najvažnija kulturna institucija. Sećam se kada sam odavde iz Narodnog pozorišta izašao. Dao sam otkaz 1999. godine. Počeo sam da ga radim, jer sam imao neviđenu ličnu slobodu i slobodnog vremena. U to vreme se pojavile neke optužbe iz Bosne kako je Njegoš genocidni pesnik. Počelo je time da se manipuliše, što se i dan danas koristi. I ja sam se zapitao – gde je to mala Crna Gora, šačica jada gore branila onu kamenu pustinju i molila svoju braću poturčenu – nemojte, ostavite nas na miru – mi smo vam bar braća. Što je govorio Njegoš – brat je mio koje vjere bio. Ali, međutim nije tako – kad si jači – ko je jači – taj tlači. Ko i danas svuda u svetu – ova miroljubiva koegzistencija. Miroljubiva politika.

To te navelo da odeš tamo gde je sve počelo kroz Jordanske pustinje, kroz Jerusalim… gde su tri vere a na istim mestima su im hramovi…

Shvatim da nisu imitirali jedni druge, nego da su svi verovali da su sva ta mesta sveta. Tri vere, mada jedna je hrišćanska, iako je iz dva dela – i onda u čemu je problem? Svi propagiramo i bratstvo i sve te parole su teško ostvraljive. Danas se ceo taj jezik pretvorio u svoju suprotnost. Neki skoro cinizam, kad kažete humanost – humano… Humani, ne znam ova: “Čovek je naše najveće bogatstvo”. Mislim, čovek zato može jedino da veruje u Boga koga ne viđa ali koga oseća. Ne možete da budete veliki vernik ako uvidite da sve te parole koje su propagirali pojedinci i ideolozi su ispisane uglavnom krvavim tragovima istorije.

Čemu nas je to istorija naučila? Koju su stari Latini izmislili repeticijo: “Historia magistra vita est – Istorija je učiteljica života!” Da to su oni rekli – jeste istorija je magistra, ali mislim da Kartaginu treba ipak srušiti do kraja i napraviti carstvo, porobiti narode, poklati, ubiti, zavaditi… I tako. I šta je? Istorija se sastoji od toga!? Krvava klaonica, stogodišnji ratovi, srednji vek. Šta srednji vek? Nije ništa prema prošlom veku!? Sto miliona ljudskih života, to je bio srednji vek, pa kuge…

Stigao je korona virus koji će očito pokositi mnoge ljude. Na globalnom nivou je pandemija. Šta nam je činiti?

  • Sada se pojavio ovaj korona virus malo jači od gripa! Ceo svet uzdrhto, tu je jedino kao nekako ujedinjen! Znači ipak se boji nečeg. Ipak ima nešto ljudsko u ovom izludelom i obezljuđenom svetu! Čak i divlje životinje imaju svoje zakone, kad naiđe šumski požar – beže zajedno. Ne pada im napamet da se tada napadaju i glođe. Uvek kada im je potrebna neka opasnost s polja – ne znam ko treba da dođe s koje planete da kaže. E, nemojte više da vas čujem, jebaću vam mater! Ha, ha, ha… neki vanzemaljac. Inače nema spasa.

Da li se ti Petre lično bojiš korona virusa?

Ma ne bojim se. Ne znam čega se bojim, pravo da ti kažem. Sve je nekako pretvoreno u zloupotrebu. Gledaš ovaj jadni narod, ove izbeglice. Čekaj, šta te to natera ili ko te to nagovori!? Ne znam šta je u pitanju – da ti zapucaš iz Avganistana? Uglavnom mlađi ljudi idu. Ako se svi nasele po Evropi!? Očito je Evropi opet potreban neki sluga da im radi, da im čisti dvorišta, kanalizacije… Ne znam stvarno. Ali kad krenu sa tom decom – ne mogu da gledam koja je to muka. I onda ti sve to naše izbeglištvo koje je tu ispred nas, bude jasnije. Zato što ga gledaš u nekom prenosnom smislu kod drugih naroda, a ustvari – pa to su ljudi isto ko i mi. Mi jedino možemo da imamo neko osećanje samilosti prema njima. Srbi koji su večito bili proganjani. I sad ono što sam čuo – da su neki gađali – taj centar za izbeglice, to nije našem narodu u običaju i vaspitanju. Izgleda da smo se i mi propoganili.

Taj virus celog sveta, gori je od svih. Taj virus rušenja jezika, narodnosti, korena… To izjednačavanje naroda i vera, izjednačavanje ljudi onako praveći taj meltig font – taj lonac koji se kuva u stvaranje jednog novog robovlasničkog društva. Čovek bez korena, bez nacije, bez jezika… nije čovek! On je jedna obična životinja koja je srećna kad dobije zaposlenje. Evo pogledajte čime se kod nas političari služe – otvorili smo ovo, otvorili smo ono, zaposlili smo – dokle više? A ovih 50 000 što svake godine idu u svet?  Oni odoše i zaposliše se tamo negde. I to kao, ne samo da stvramo uslove da zaposlimo mlade, nego da se čak vrate!? Kakva demamgogija.

Sve veći je “odliv mozgova” iz Srbije. Odlaze stručnjaci i obrazovani ljudi u koje je majka Srbija uložila. Žalosno je što Zapad dobija visoko obrazovne ljude bez ikakvog ulaganja u njih?

U svetu našoj deci daju bolje uslove i mogućnosti. Ranije, pre 30 – 40. godina kada mi neko kaže da idem u inostranstvo – ja sam se svađo sa njima. Danas, moj sin koji ima 45. godina, da mi sutra kaže da ide, ja ne bi imao jednog razloga da mu kažem da ostane. To je najgore! Kada sam ja lišen svakog razloga.

 Kada si i sam izgubio nadu za bolje!?

– Zato mi je pozorište kao roditeljska kuća, kao Crkva. Možeš da odeš ovamo – onamo, da budeš razočaran, da budeš očaran, da ne radiš ništa, da dotakneš dno života, visina i dubina, ali uvek možeš da se vratiš pozorištu – crkvi. Ono te uvek čeka. Ko ona strina što ima negde zgučenih par stotina dinara i kaže – evo ti ovo Lale, to tebi više treba nego meni.

 

Svedoci smo nemilih događaja u Crnoj Gori. Protesti “Ne damo svetinje” ne jenjavaju. Kako gledaš na tu situaciju?

Ja nemam šta da gledam, ja to preživljavam! Koliko god sam potišten – s jedne strane imam jedan tračak nade da se narod na neki način osvestio, bacio je tu politiku. Nije to više stranačka stvar, nisu četnici, partizani, nisu svi ovi artikli istorijski kojima se manipuliše stalno, nego nešto iskonski, nešto što nas je brate održalo. Ako mi zaboravimo da smo šest vekova bili pod tuđinom koji nam je oduzimao veru, turčio nas i katoličio. Onda nas je i tako održala pravoslavna Crkva. Mi hramove osećamo ne kao kulturno – istorijske spomenike, nego kao dom SVOJIH predaka. Ja kuću moga pradede i oca ne dam da mi ruše, ne dam da oni napreduju preko temelja moje duše!

Šta Petre očekuješ od predstojećih izbora u Srbiji!?

  • Ne očekujem ništa. Nemam nikakvu nadu ni od ovih što vladaju. Jer, svaki dan vrše propagandu koja nije predviđena njihovim programom. Tako da oni sami sebe – na svoj rizik odgovaraju, pošto će tužiti sami sebe, onda će i suditi sami sebi!!! Kadija te tuži, kadija ti sudi!

Od opozicije tek da ne kažem! Ne znam na šta to liči? Ja razumem da postoji nezadovoljstvo. Ali, ne može biti pod tim starim, izanđalim ljudima koji su imali pozicija i svega. Uvukao se neki osvetnički rečnik međ političare. Ne razgovaraju uopšte demokratski parlamentarno, nego se pljuju i uglavnom je tema ko je više para ukrao. Novac je stalno prisutan. A vi ste to, a oni su to… Znači, ovi bi kao da kažu, ajde sklonite se – dosta ste krali, da i mi malo krademo. Ona zdrava snaga, mladost i onaj um, on je otišao. Ja sam se nadao u neke nove mlade ljude koji će nas povesti. Za koje bi se i mi prikačili – koji smo zbog starosti i patriotizma ostali ovde i pomogli koliko možemo. Ovako, pravo da vam kažem – pomažem braneći pozorištem kao jedinom busijom slobode delovanja. Ne mogu ništa drugo. Mogu ovako da lajem protiv nekoga ili  nešto da iskažem. Ja nisam baš u tome ni blag, ali shvataš da time što ih kritikuješ, više im laskaš. Oni na to gledaju u smislu– laj ti kučko laj… Pas laje, vetar nosi! Tako da se čovek polako sam sebi smuči. Odgovarajući na njihove laži, licemerstva i sve to kritikujući, čovek počinje da gubi sebe. Ti počinješ da govoriš jezikom od kojeg bi se u normalnoj situaciji stideo. Odjedanput si zapitan – pa gde mi je vaspitanje, obrazovanje da se ja ovako izražavam. Oni prosto izazivaju nivo obraćanja. Jedino “svoj” nivo razumeju, a to su uvrede.  Ako im nešto fino intelektualno zamotaš, to se na njihovim fakultetima ne uči!

Pogotovu sa kupljenim diplomama!?

Šta će im diploma, kada imaju svoje fakultete! Ko da je važno da minister završi fakultet! Važno je da mu lepo stoji odelo, mašna i onaj kljun na cipelama.

 

Sve nam je jasnije da Kosovom upavlja SAD. Ima li nade da opet bude naše!?

  • Ne mogu o tome, teško mi je. Života mi.

  • Ako me pitaš za Kosovo, reci ovako: “ Nisam skoro razgovarao sa Bajdenom”. Tu je sve jasno kome je jasno. Šta bre vi Dalmatinci, vi Srbi, čije more? Ma to sve uzeli Nemci. Ne možeš da se kupaš.

 

Evropa nas je izdala i prodala Amerikancima za svoju koloniju, zar ne!?

– Ma Evropa staro – istorijski ni dalje ne mogu da zaborave istoriju pa se tako svete. Evo najveći prijatelj od ovog našeg neplemenika je najveći zagovornik Kosova i Velika Britanija – stara veštica sa svojom trovačnicom.

 

BAJDEN JE STARIJI OD MENE

 

Treba li na čelu Amerike da bude Bajden?

–                  Evo vidim hoće Bajden da se kandiduje u Americi za predsednika. On je stariji od mene! Čovek se penzioniše u 65. godini a on hoće da bude predsednik najveće sile u 80 – oj!? Čekajte, gde to ima? Tu mozga nema. Naravno da treba mlađi čovek  koji vešto gleda drugim očima.

 

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *